zaštita podataka o ličnosti

Projekat “Zaštita podataka o ličnosti kao osnovno ljudsko pravo“ sprovodi organizacija Partneri za demokratske promene Srbija u saradnji sa Mrežom odbora za ljudska prava u Srbiji (CHRIS), uz podršku Delegacije Evropske unije u Republici Srbiji i Fondacije za otvoreno društvo Srbija.

Privatnost na radnom mestu –pravo ili luksuz?

Privatnost na radnom mestu –pravo ili luksuz?
Podeli na Facebook-uRetvitujPodeli na Google+Podeli na LinkedInPošalji na email

“Koja privatnost na radnom mestu? Privatnost može da bude kod kuće, privatnost i nepovredivost stana, zna se po zakonu. A, ovde privatnost, kad ljudi ulaze u zgradu muzeja to nije nikakva privatnost.” Tako je 2011. godine, direktor Muzeja Ponišavlja u Pirotu definisao granice prava na privatnost. Dakle, pravu na privatnost prema njegovom, ali i šire prilično uvreženom shvatanju, nije mesto u radnom okruženju.

Svakako da aktivnost poslodavca obuhvata i prikupljanje podataka o zaposlenom, a razvoj novih tehnologija je ovaj zadatak značajno olakšao. Rezultati studije koju je još 2007. sprovela Američka asocijacija za menadžment u saradnji sa ePolicy Institutom pokazali su da 2/3 poslodavaca vrši nadzor nad web sadržajima koje posećuju njihovi zaposleni, kako bi sprečili “neadekvatno” surfovanje internetom, dok 65% ispitanih koristi specijalizovane softvere kako bi blokirali pristup stranicama za koje smatraju da prevazilaze potrebe za obavljanje posla. Od 43% analiziranih kompanija koje vrše nadzor nad email komunikacijom zaposlenih,  skoro 3/4 koristi tehnologiju za automatski nadzor, a čak 28% njih je otpustilo radnike zbog zloupotrebe email-a.

Bilo bi zanimljivo sprovesti jedno ovakvo istraživanje u Srbiji. Osim sporadičnih slučajeva koji dospeju u javnost zahvaljujući reakciji Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti (Poverenik), čini se da se privatnosti na radnom mestu u Srbiji ne posvećuje dovoljno pažnje.

“Koja privatnost na radnom mestu? Privatnost može da bude kod kuće, privatnost i nepovredivost stana, zna se po zakonu. A, ovde privatnost, kad ljudi ulaze u zgradu muzeja to nije nikakva privatnost.” Tako je 2011. godine, nakon prijave zaposlenih Povereniku da je neovlašćeno postavio video nadzor u njihove kancelarije, tadašnji (i sadašnji) direktor Muzeja Ponišavlja u Pirotu definisao granice prava na privatnost. Dakle, pravu na privatnost, prema njegovom, a i šire prilično uvreženom, shvatanju, nije mesto u radnom okruženju. Takav stav često se obrazlaže činjenicom da su problemi zaposlenih u Srbiji (koji već po svom statusu spadaju u privilegovanu grupu u društvu sa najvećim brojem nezaposlenih u Evropi zapravo egzistencijalne prirode (neisplaćene zarade, razlike u faktičkoj i zaradi na koju je zaposleni “prijavljen”, neplaćanje poreza i doprinosa, uskraćivanje prava na rad usled mobinga…), te da je za posao, a posebno onaj plaćeni, vredno žrtvovati bar tu privatnost.

Međutim, zaštita privatnosti nije luksuz koji mogu priuštiti građani samo ekonomski razvijenijih zemalja – ona je osnovno ljudsko pravo, garantovano najvažnijim međunarodnim aktima, počev od Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima (član 12 Deklaracije: “Niko ne sme biti izložen proizvoljnom mešanju u privatni život, porodicu, stan ili prepisku, niti napadima na čast i ugled”), pa ga u tom svetlu treba posmatrati i u radnim odnosima. Zaštita privatnosti u radu i radnim odnosima podrazumeva pravo ne samo zaposlenog već i aplikanta za posao da budu informisani i da sami odluče o obradi i sadržaju podataka koji se obrađuju, kao i da podaci na osnovu koji se procenjuju njihov rad i sposobnosti budu tačni. U više predmeta (vidi Copland v. Uk, Halford v. UK ), i Evropski sud za ljudska prava potvrdio je da su telefonski pozivi iz poslovnog radnog prostora, kao i elektronska pošta poslata sa radnog mesta i informacije dobijene praćenjem korišćenja interneta u lične svrhe prima facie obuhvaćeni konceptom “privatnog života” i “prepiske” u smislu člana 8, stav 1 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U kontekstu Povelje Evropske unije o osnovnim pravima (Charter of Fundamental Rights of the European Union), pored opšteg prava na zaštitu podataka o ličnosti predviđenog članom 8, pravo na privatnost u radnom odnosu smatra se jednim od aspekata prava na “fer i pravične uslove rada”. Pod ovim naslovom, član 31 Povelje navodi da “Svaki radnik ima pravo na uslove rada koji poštuju njegovo/njeno zdravlje, bezbednost i dostojanstvo,” a dostojanstvo na radu ugrožavaju seksualno uznemiravanje, zlostavljanje na radu-mobing i narušavanje privatnosti. Neki teoretičari, sa druge strane, svrstavaju pravo na privatnost i pravo na dostojanstvo u jedinstveni kontekst ljudske slobode, i naglašavaju njihovu neraskidivu vezu.[1]

Razumevanje prirode prava na privatnost trebalo bi da doprinese njegovoj boljoj zaštiti, možda i posebno u radnim odnosima, uzimajući u obzir razlike u moći uključenih strana. Naš Zakon o zaštiti podataka o ličnosti (Zakon) daje opšti okvir za zaštitu podataka o ličnosti, koji je primenjiv i na radne odnose. Međutim, problemi zaposlenih su, čini se, sve veći, pa bi u praktičnoj primena Zakona u oblasti rada i radnih odnosa posebno trebalo obratiti pažnju na sprečavanje prekomernog prikupljanja podataka pri procesu selekcije radnika (neka iskustva izneta su i  na ovom portalu), kao i podataka o zaposlenima, obezbeđivanje zaposlenom da se upozna sa vlastitim podacima, pregledanje elektronske pošte, nadzor nad upotrebom interneta, neopravadni nadzor telefonske komunikacije zaposlenih, neopravdani video nadzor, itd. Takođe, posebno je važno sprečavanje diskriminacije uzrokovane protivljenjem zaposlenog ponašanju koje predstavlja narušavanje privatnosti.

Izvesna kontrola poslodavca nad zaposlenima i radnim procesom je neminovna, ali ona mora biti upodobljena opštim principa zaštite privatnosti i uređena unapred utvrđenim, zaposlenima predočenim (i prihvaćenim), pravilima određenog poslodavca. Umesto što, bez mnogo promišljanja, primene neki od metoda nadzora, i time uglavnom naruše privatnost zaposlenih, poslodavci imaju na raspolaganju druge prihvatljive metode, poput usvajanja internih pravila, na primer o korišćenju interneta, email-a ili telefona od strane zaposlenih.

Neke zemlje (poput Finske) su ovo pitanje detaljnije uredile i posebnim zakonima, sa ciljem bolje zaštite privatnosti na radnom mestu. To ne bi škodilo Srbiji, ali nije ni nužno, posebno imajući u vidu opšte principe primenjive na slučajeve obrade podataka, pod uslovom da se postojeći Zakon upotpuni pravilima koja se odnose na video nadzor, biometrijski podatke, direktni marketing i bezbednost provera. Možda bi se time dao i doprinos očuvanju ono malo preostalog dostojanstva zaposlenih u Srbiji.

. Glensy, The Right to Dignity, 43 Columbia Human Rights Law Review 65, 2011.

[1] R.D. Glensy, The Right to Dignity, 43 Columbia Human Rights Law Review 65, 2011.

tagovi:

Ana je diplomirala na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde trenutno završava i master studije na programu Master in European Integration. Radi u organizaciji Partneri za demokratske promene Srbija kao menadžerka projekata iz oblasti vladavine prava.

Komentari:

  1. Ovaj direktor muzeja je na zalost samo izneo stav kakav zastupavecina poslodavaca u Srbiji i tesko da ce se tu nesto promeniti u skorije vreme.

    Ne samo sto ne mozemo da sacuvamo privatnost na radnom mestu, nego je i kompletan biznis sektor u Srbiji kartelisan, tako da i firme medju sobom rado razmenjuju informacije o (bivsim) zaposlenima. Proveravanja drustvenih mreza da ne pominjem…

    Komentar dobrio Ana Toskic

Ostavi komentar:

Vaša email adresa neće biti javno objavljena. Polja koja su obavezna obeležena su sa *