zaštita podataka o ličnosti

Projekat “Zaštita podataka o ličnosti kao osnovno ljudsko pravo“ sprovodi organizacija Partneri za demokratske promene Srbija u saradnji sa Mrežom odbora za ljudska prava u Srbiji (CHRIS), uz podršku Delegacije Evropske unije u Republici Srbiji i Fondacije za otvoreno društvo Srbija.

Privatnost, šta to beše

Privatnost, šta to beše
Podeli na Facebook-uRetvitujPodeli na Google+Podeli na LinkedInPošalji na email

(Izvor: Nin, Autor: Dragana Pejović)

Na svakom koraku od građana Srbije traže se podaci iz lične karte, izvodi iz matičnih knjiga, porodična slika, nacionalnost, veroispovest, a u sferi je potpune proizvoljnosti ko sve, kada i kako sme da čita tuđa dokumenta

Nikola Vukov Isić iz Bečeja nezaposlen je, a odobreno mu je više kredita nego najbolje plaćenim građanima Srbije. Bori se za goli opstanak, a vlasnik je nekoliko firmi u koje nikada nije kročio. Nikada nije izgubio ličnu kartu, a njegov identitet neko grubo zloupotrebljava već deset godina. Policija ne uspeva da uđe u trag kradljivcu, a iz priče proizlazi da je Isićeve podatke zloupotrebio neko ko ga je legitimisao. Takvih je moglo biti mnogo. Jer na svakom koraku od građana Srbije traže se podaci iz lične karte, izvodi iz matičnih knjiga, porodična slika, nacionalnost, veroispovest.

Iako manje nameran, jednako opasan je drugi model da se nečiji podaci zloupotrebe tako što će se učiniti javnim. Epilog dugogodišnjeg odbijanja stranaka da poštujući zakon obelodane podatke o donatorima, bio bi komičan da nije opasan. Kada su se konačno drznule da ispune jednu zakonsku obavezu, većina uticajnih partija prekršila je drugi zakon nepotrebno iznoseći prekomernu količinu ličnih podataka u javnost. Parlamentarne stranke, sem DSS, SVM i SPO, koje su pored imena donatora navele samo prebivalište, objavile su još i jedinstveni matični broj i adresu stanovanja. Nešto ranije, ispostavilo se da se šest najzastupljenijih partija u parlamentu ne odnosi propisno prema podacima o članstvu i zaposlenima. Isti manjak osećaja za privatnost predstavnici stranaka demonstriraju i u radu javnih ustanova i preduzeća kojima rukovode.

Strah

Na svakom koraku trgovinske radnje zahtevaju broj lične karte i JMBG kupcu koji želi da uz fiskalni račun vrati robu kojom je nezadovoljan ili makar samo zameni veličinu istog artikla. Poverenik Rodoljub Šabić objašnjava za NIN da su trgovci na osnovu podzakonskog akta pod pritiskom fiskalnih organa da ako to ne rade snose neprijatne konsekvence. „Dakle, da bi uopšte imali pravo da to rade trgovci bi morali imati osnov u zakonu, a ne u nekakvom podzakonskom aktu.“

Prilikom otvaranja računa, a posebno odobravanja nekih dodatnih usluga, banke od klijenta zahtevaju čak i podatke o bračnom statusu, supružniku, firmi u kojoj radi i druge porodične podatke. Načelno, Šabić kaže da svi pa i banke imaju obavezu da se u zahtevima za obradu ličnih podataka ponašaju restriktivno, da traže i obrađuju samo podatke koji su nužni za ostvarenje svrhe. „Nažalost, veoma često nije tako. Međutim, kod banaka je `problem` to što se zbog prirode odnosa gotovo uvek može stvoriti privid da klijenti tražene podatke daju dobrovoljno, bez obzira da li je stvarno tako.“

Različiti su motivi zbog kojih građani dobrovoljno daju lične podatke. Iz straha da ne dobiju kredit ili posao, na primer, ali najčešće zbog neobaveštenosti o pravu na zaštitu podataka ili pak opasnog ubeđenja da nemaju šta da kriju. Uroš Mišljenović iz organizacije Partneri za demokratske promene Srbija, koja je nedavno objavila detaljnu analizu primene Zakona o zaštiti podataka o ličnosti kaže da građani Srbije nisu u dovoljno informisani o značaju i načinima zaštite privatnosti. Stoga često ustupaju svoje lične podatke bez opravdane potrebe. Ponekad se dobijanje usluge ili ostvarivanje određenog prava uslovljava ustupanjem ličnih podataka. Na primer, prilikom razgovora za posao poslodavci od kandidata zahtevaju podatke koji nisu relevantni za radno mesto za koje kandidat konkuriše.“ Ti podaci ostaju kod onoga kome su ustupljeni i njihovo zadržavanje otvara prostor za mnoštvo zloupotreba, čiji je ucena po poznatom obaveštajnom modelu samo jedan oblik.

Mobilni operateri u Srbiji imaju mogućnost da uz pisanu saglasnost korisnika pristupe podacima koji se o toj osobi čuvaju u Kreditnom birou zarad kupovine proizvoda u mreži. U Telenoru kažu da se od Biroa dobija samo podatak o tome da li je korisnik kreditno sposoban ili ne, dok u Telekomu dodaju još da pristup tim podacima ima mali broj zaposlenih uz organizovanu i sistematsku kontrolu pristupa. Uz to, za prenos fiksnog broja sa oca na sina, na primer, Telekomu je potrebno da se dostavi i izvod iz matične knjige obojice. Čemu izvod kada jedan korisnik želi svoj broj da prenese na drugoga? Kažu da se to od korisnika zahteva samo izuzetno, kada nije završena ostavinska rasprava, a broj se prevodi po osnovu pripadnosti porodičnom domaćinstvu.

Saglasnost

I jedni i drugi tvrde da se najpre uzima saglasnost i za uvid u lične podatke, ali u praksi je najčešći slučaj da službenici većine preduzeća u kojima se za uslugu zahteva lična karta, retko traže potpis na saglasnost pre nego što izvuku podatke. Redosled je uglavnom obrnut. Mišljenović kaže da je pomenuta analiza primene Zakona pokazala da značajan broj rukovalaca podacima nije upoznat sa sopstvenim obavezama. “Ovo naročito dolazi do izražaja kada građanin zatraži informaciju o tome koje podatke o njemu neka institucija poseduje, kako ih koristi, u koje svrhe, sa kojim pravnim osnovnom, kada će podaci biti obrisani. Mnogi obveznici ovog zakona nisu preduzeli adekvatne mere zaštite ličnih podataka od zloupotreba, neovlašćenog uvida, umnožavanja ili brisanja, iako je to njihova zakonska obaveza. Jedan dom zdravlja naveo je da nije preduzeo nikakve mere zaštite, što je naročito uznemirujuće budući da zdravstveni centri poseduju naročito osetljive podatke o zdravstvenom stanju velikog broja pacijenata.”

Tako dolazi do situacije da Republički geodetski zavod učini podatke o nepokretnosti, vlasništvu i adresi vlasnika javnim. Iako je namera bila da se spreče prevare višestruke prodaje istih stanova, Šabić kaže da bi svrha objavljivanja i obim podataka bilo kog javnog registra morali da imaju svoju osnovu u zakonu. „Koliko god svrha bila korisna, nema opravdanja da se objavljuje više podataka nego što je potrebno za njeno ostvarivanje.“

Najučestaliji oblik kršenja Zakona o zaštiti podataka je, prema Mišljenoviću, prekomerna obrada podataka. „Ovo se naročito odnosi na fotokopiranje ličnih karata koje nam često uzimaju državni organi, javna preduzeća, hoteli, sportski klubovi. Ili, objavljivanje ličnih podataka putem interneta, objavljivanje zdravstvenih podataka učenika škole u godišnjem informatoru o radu škole, objavljivanje JMBG i adresa akcionara i tako redom. Prisutno je zadržavanje podataka i nakon što se u potpunosti ispuni razlog posedovanja podataka.“

Drastičan primer bahatog odnosa prema zakonskoj obavezi čuvanja podataka je prošlogodišnji nemar Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju u Beogradu, koji je na zahtev australijske ambasade da dostavi podatke o diplomi jednog čoveka, koji je tražio iseljeničku vizu, poslao celu arhivu podataka o svim studentima od 1975. do 2010. godine.

Bombaški napad tokom bostonskog maratona ponovo je otvorio rasprave o potrebi video-nadzora na javnim prostorima. Nakon što policija ni uz pomoć snimaka danima nije mogla da utvrdi počinioce, a jurnjava za naoružanim mladićima se preselila na ulice i ugrozila živote drugih, građani svetskih centara se pitaju da li su kamere onoliko efikasno sredstvo borbe protiv kriminala koliko zahtevaju odricanje od privatnosti. U Srbiji retko gde postoji elementarno obaveštenje o tome da se neki javni prostor snima. Šabić podseća na to da u našem sistemu ne postoji zakonska odredba koja daje odgovor na pitanja o video-nadzoru, ali smatra da bi u skladu sa minimalnim standardima u uporednom pravu, svaki snimani prostor morao da ima obaveštenje o video-nadzoru uz telefon, odnosno adresu za kontakt povodom eventualnih zahteva za ostvarivanje nekog prava iz zakona. Ta prefinjena zaštiti privatnosti je u Srbiji u sferi naučne fantastike, iz koje će početi da se spušta u realnost kada donatori stranaka ne budu u riziku da za uloženi novac dobiju krađu identiteta. 

Broj predmeta u porastu

U okviru aktivnosti Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti konstantno raste broj predmeta u oblasti zaštite podataka o ličnosti. U 2009, prvoj godini po usvajanju Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, bilo ih je 83, u narednoj 250, u sledećoj 727, u 2012. – 1.405 predmeta. Od početka 2013. godine do danas, primljeno je 590 predmeta. Od 3.055 predmeta okončano je 2.675. Predmeti se okončavaju zabranom dalje obrade podataka, nalaganjem da se unište formirane zbirke podataka, pokretanjem prekršajnih postupaka, u nekim slučajevima i podnošenjem krivičnih prijava.

Asocijalne mreže

Dobar deo lažnih profila na društvenim mrežama nastaje iz potrebe da se neko drugi dovede u zabludu, prevari ili diskredituje, ali taj čin nije nekažnjiv. U MUP za NIN kažu da im se građani s tim problemima na Fejsbuku često obraćaju. „Reč je o krivičnom delu neovlašćeno objavljivanje i prikazivanje tuđeg spisa, portreta i snimka, iz čl. 145. KZ, a prema čl. 153 istog zakona predviđeno je da se gonjenje za krivična dela protiv sloboda i prava čoveka preduzima po privatnoj tužbi. U ovakvim slučajevima mogu postojati i elementi krivičnih dela uvreda iz čl. 170. KZ i iznošenje ličnih i porodičnih prilika iz čl. 172. KZ, za koja se gonjenje preduzima po privatnoj tužbi”.

Članak je objavljen u nedeljniku NIN

 

tagovi:

Ostavi komentar:

Vaša email adresa neće biti javno objavljena. Polja koja su obavezna obeležena su sa *