Šta raditi u slučaju diskriminacije na radnom mestu?
Autor: Damjan Mileusnić, mlađi istraživač u Partnerima Srbija
Diskriminacija je termin koji se u poslednjih nekoliko godina sve češće koristi u javnom prostoru. Ali šta ona podrazumeva? Kakav je postupak zaštite, kome se obratiti, i kako prepoznati diskriminaciju na poslu?
Diskriminacija predstavlja neopravdano pravljenje razlike, nejednako postupanje ili isključivanje pojedinaca ili grupe lica na osnovu nekog stvarnog ili pretpostavljenog ličnog svojstva, zbog kojeg se pojedinac ili grupa lica stavlja u nepovoljniji položaj u odnosu na druge koji ta svojstva nemaju. Diskriminacija postoji i ukoliko se lica koja se inače nalaze u neravnopravnom položaju tretiraju na isti način tj. ukoliko se ignoriše činjenica da je pojedinim licima koja se nalaze u neravnopravnom položaju mnogo teže da ostvare svoja prava ili ispune odgovarajuće uslove.
Lična svojstva na osnovu kojih možete pretrpeti diskriminaciju su rasa, pol, veroispovest, jezik, nacionalna pripadnost, rodni identitet, invaliditet, seksualna orijentacija, bračni i porodični status, starosno doba, članstvo u političkim, sindikalnim ili drugim organizacijama i druga stvarna odnosno pretpostavljena lična svojstva.
Kako bi se omogućila potpuna ravnopravnost svih članova društva, predviđene su „mere afirmativne akcije“ – skup aktivnosti koje se preduzimaju kako bi se omogućilo licima na margini da uživaju jednak tretman kao i ostali građani i na taj način ostvare svoj puni potencijal.
Nekada je diskriminaciju vrlo lako uočiti, međutim nisu retki slučajevi kada ona ostaje neprimećena, i od strane diskriminisanog lica, i od strane onoga koji iz neznanja neretko nesvesno sprovodi diskriminaciju.
Zakon o zabrani diskriminacije predviđa nekoliko oblika diskriminacije: neposrednu i posrednu diskriminaciju, povredu načela jednakih prava i obaveza, pozivanje na odgovornost, udruživanje radi vršenja diskriminacije, govor mržnje, uznemiravanje i ponižavajuće postupanje. Svako je dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije.
Diskriminaciju je moguće pretrpeti svuda – na ulici, u prodavnici, na šalteru, na fakultetu, u školi… Međutim, kao jedan od najčešćih slučajeva diskriminacije izdvaja se upravo diskriminacija u oblasti rada, koju Zakon o zabrani diskriminacije svrstava u jedan od posebnih slučajeva diskriminacije. Poslodavci neretko pokušavaju da opravdaju diskriminaciju „poslovnim interesom“, prilikom čega zaposleni ili kandidati za posao u većini slučajeva biraju da se ne suprotstavljaju, upravo zbog disbalansa moći koji postoji u odnosu poslodavac – zaposleni.
Zakonom je zabranjeno svako narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje, stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti. Bez obzira ko Vas diskriminiše, bilo da je u pitanju Vaš šef, jedan od kolega ili drugo lice, bez obzira da li ste lice u stalnom radnom odnosu, lice koje obavlja privremene i povremene poslove, imate ugovor o delu, volontirate, tražite posao, nalazite se na stručnom usavršavanju ili po bilo kom osnovu učestvujete u radu, imate pravo na zaštitu od diskriminacije.
S druge strane, ukoliko je za uspešno obavljanje određenog posla neophodno posedovanje nekog ličnog svojstva npr. režiseru je za konkretnu ulogu potrebna glumica određenih godina, ne smatra se diskriminacijom ukoliko Vas režiser odbije jer ne ispunjavate te kriterijume, jer su to uslovi koji su neophodni za konkretnu ulogu i svrha koja se time želi postići je opravdana. Ista situacija bila bi i u slučaju insistiranja na određenom stepenu izdržljivosti neophodnom za obavljanje teških fizičkih poslova koje, primera radi, obavljaju rudari ili vatrogasci. S druge strane, sve češće možemo videti oglase za posao poput „Traži se radnica za posao u prodavnici“ – u ovom primeru pol nema nikakve veze sa uspešnim obavljanjem zaduženja niti predstavlja stvarni odnosno odlučujući faktor za obavljanje posla.
Zakonom o zaštiti od diskriminacije propisano je da lice koje smatra da je pretrpelo diskriminaciju može podneti pritužbu Povereniku za zaštitu ravnopravnosti. U pritužbi se navode podaci o licu koje trpi diskriminaciju, podaci o vršiocu diskriminacije, opis diskiminatornog akta i dokaz o pretrpljenoj diskriminaciji (to npr. mogu biti različite isprave i svedoci). Na sajtu Poverenika za zaštitu ravnopravnosti možete preuzeti obrazac pritužbe. Bitno je napomenuti da će Poverenik postupati po pritužbi ukoliko postupak o istoj stvari nije već prethodno pokrenut pred sudom ili pravnosnažno okončan. Poverenik pre preduzimanja drugih radnji u postupku predlaže sprovođenje postupka mirenja. Organ će nakon sprovedenog postupka, ukoliko utvrdi da je pritužba osnovana, doneti mišljenje (u roku od 90 dana od dana podnošenja pritužbe) uz koje će licu protiv kojeg je podneta pritužba dostaviti preporuku kako da otkloni povredu prava. Naravno, dešava se da to lice odbije da postupi po preporuci Poverenika u predviđenom roku. U tom slučaju, Poverenik mu izriče opomenu. Ako potom u dodatnom roku, lice i dalje ne postupi po opomeni, Poverenik o ovome može dalje obavestiti javnost.
Takođe, svako lice koje smatra da je pretrpelo diskriminaciju ili je na neki način povređeno diskriminatornim postupanjem može podneti tužbu sudu. Postupak je hitan i na ovaj postupak shodno se primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku. Tužbom možete zahtevati da se prestane sa daljim vršenjem diskriminacije tj. zabranu izvršenja određene radnje koja bi predstavljala diskriminaciju (ukoliko još nije izvršena) ili zabranu ponavljanja ponašanja za koje smatrate da je bilo diskriminatorno, kao i da sud utvrdi da je tuženi diskriminatorno postupao. Možete tražiti i da tuženi otkloni određene posledice koje su nastupile usled diskriminatornog postupanja, naknadu materijalne i nematerijalne štete ili objavljivanje presude. Ukoliko učinite verovatnim sudu da ste pretrpeli diskriminaciju, na tuženom je da dokaže da do diskriminacije nije došlo.
Od podnošenja tužbe pa sve dok izvršenje ne bude sprovedeno, možete tražiti od suda da odredi privremenu meru kako bi se otklonila opasnost od nasilja ili bi se sprečilo nastupanje veće nenadoknadive štete, ali je važno da u predlogu za izdavanje privremene mere učinite verovatnim da je ta mera neophodna kako bi se sprečila upotreba sile, opasnost od nasilja ili nastanak nenadoknadive štete.
Iako mobing predstavlja specifičan oblik diskriminacije, važno je napraviti distinkciju između ta dva pojma. Mobing predstavljaju svi oblici kontinuiranog uznemiravanja zaposlenog na radnom mestu, bilo da se radi o uvredama, dobacivanju, zastrašivanju, ponižavanju, seksualnom ili različitim vidovima psihičkog uznemiravanja, sa ciljem ugrožavanja ugleda, časti, ljudskog dostojanstva i integriteta, i često ne moraju imati veze sa stvarnim ili pretpostavljenim ličnim svojstvima pojedinaca. Pored toga, drugačija je i procedura zaštite, predviđena Zakonom o sprečavanju zlostavljanja na radu.
Savet autora je da se pre pokretanja bilo kakvog postupka zaštite prava konsultujete sa pravnim stručnjacima u ovoj oblasti, koji Vam mogu detaljnije protumačiti propise i dati procenu da li ima osnova za pokretanje daljih pravnih radnji.