Autorka: Ana Dešić

Womens-Rights-Image-2Jednakost ljudi predstavlja stari demokratski zahtev sadržan u Deklaraciji prava čoveka i građanina: „Ljudi se rađaju i žive slobodni i jednaki u pravima“[1]. Još tada se pojavila potreba da se posebno istaknu politička prava žena koja će ih učiniti jednakim sa muškarcima u vidu Deklaracije o pravima žene i građanke koju je napisala Olimpija de Guž[2]. Biti jednak, prvenstveno, znači imati ista prava i obaveze i pretpostavlja zabranu svakog vida neopravdanog razlikovanja među ljudima. Svako razlikovanje po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, porekla, veroispovesti, jezika, starosti, invaliditeta ali i po bilo kom drugom osnovu predstavlja diskriminaciju. Pojedini vidovi diskriminacije se naročito teško iskorenjuju, kao što je slučaj sa diskriminacijom žena i rasnom diskriminacijom, zbog čega su borbi protiv ovih vidova diskriminacije posvećeni posebi međunarodni dokumenti[3]. Jedan od najznačajnijih je Konvencija Ujedinjenih nacija o eliminaciji svih oblika diskriminacije prema ženama (CEDAW) sa Opcionim protokolom[4] koja diskriminaciju prema ženama definiše kao „svako razlikovanje, isključivanje ili uskraćivanje koje se čini na osnovu pola a sa posledicom ili ciljem ugrožavanja ili onemogućavanja sticanja ili ostvarivanja, a po osnovu ravnopravnosti muškaraca i žena, ljudskih prava i osnovnih sloboda u političkoj ekonomskoj, društvenoj, kulturnoj, građanskoj ili drugoj sferi”[5]. Iako zabranjena, diskriminacija žena je prisutna i vrlo često neprepoznata. Veliku ulogu u njenom prepoznavanju i njeno povezivanje sa ostalim vidovima povrede ljudskih prava, odigrao je Evropski sud za ljudska prava[6] koji posebnu pažnju posvećuje pozitivnoj obavezi države u sprečavanju ovog vida diskriminacije. Pod okriljem Saveta Evrope zaključena je Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (EKLJP) [7] koja je za cilj imala uspostavljanje mehanizama zaštite ljudskih prava. Ovu Konvenciju je ratifikovala i naša država, tako da se sve odredbe odnose i na nju[8].

Zabrana diskriminacije je predviđena članom 14 EKLJP, ali je ona do nedavno imala samo pomoćni karakter, što znači da je njena primena bila moguća samo uz još neki član, odnosno, još neko pravo zagarantovno Konvencijom.Protokol 12. uz ovu Konvenciju ispravlja ovaj nedostatak i stupa na snagu 01.aprila 2005.godine čime je omogućena sveobuhvatnija zaštita lica od diskriminatornog postupanja[9].

Međunarodni dokumenti univerzalnog i regionalnog karaktera

U najvažnije izvore prava univerzalnog karaktera spadaju dokumenti Ujedinjenih nacija[10]: Povelja UN[11]; Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, koja u svojim članovima 1 i 2 garantuje slobodu i jednakost bez obzira na lična svojstva[12]; Pakt o građanskim i političkim pravima[13] i gore pomenuta Konvencija o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena (CEDAW) sa Opcionim protokolom. Države ugovornice CEDAW su dužne da preduzimaju niz mera radi eliminacije diskriminacije žena i to tako što će inkorporisati princip ravnopravnosti u pravni sistem i ukloniti sve diskriminatorne odredbe i propise; formirati sudove i druge pravne institucije radi obezbeđenja zaštite žena od diskriminacije i obezbediti eliminaciju svih diskriminatornih radnji od strane sistema, pojedinca, organizacija i preduzeća. U važnije instrumente UN koji se bave rodnom ravnopravnosti spadaju i Konvencija o političkim pravima žena iz 1957.godine, Pekinška deklaracija i Program za akciju (1995) i Milenijumska deklaracija i Milenijumski ciljevi razvoja (2000)[14].

Dokumenta Saveta Evrope su regionalnog karaktera i osim EKLJP od značaja za ostvarenje ciljeva rodne ravnopravnosti su i Evropska socijalna povelja (1996), Evropska deklaracija o ravnopravnosti žena i muškaraca (1988), Povelja o ravnopravnosti žena i muškaraca u lokalnom životu (2006) kao i Preporuke Komiteta ministara[15].

Iako Srbija nije članica EU, ali se deklarisala kao zemlja okrenuta “evropskim principima i vrednostima”[16], trebala bi da teži standardima koje postavlja EU[17] u kojoj ne smeju da postoje propisi koji sadrže diskriminaciju na osnovu pola[18].

Propisi RS i zabrana diskriminacije

Ustav RS u članu 1 proklamuje ravnopravnost građana. Zakonodavac nastavlja u istom tonu i u daljem tekstu se bavi ravnopravnošću polova (čl.15) i zabranom diskriminacije po bilo kom ličnom svojstvu (čl.21). Ipak pojedini stručnjaci smatraju da bi u Ustav bilo neophodno uneti i diskriminaciju na osnovu bračnog statusa i seksualne opredeljenosti[19]. Odredbe o rodnoj ravnopravnosti su sadržane u brojnim zakonima, ali zakoni koji se posebno bave tom materijom su, svakako, Zakon o ravnopravnosti polova[20] i Zakon o zabrani diskriminacije[21]. Pojmovi „diskriminacija“ i „diskriminatorno postupanje“ prvi put se u Srbiji definišu ovim Zakonom[22]. Od značaja je i što se njime ustanovljava posebno, nezavisno telo – Poverenik za zaštitu ravnopravnosti i postupanje pred njim, ali i sudska zaštita.

Odabrani slučajevi pred Evropskim sudom za ljudska prava [23]

1. Presuda veća u slučaju Ayten Unal Tekeli protiv Turske od 16. novembra 2004.[24]

Ayten Tekeli je državljanka Turske, nastanjena u Izmiru. Dok je bila advokatska pripravnica udala se 1990.godine i uzela muževljevo prezime. Kako je u profesionalnom životu bila poznata po svom devojačkom prezimenu – Unal, nastavila je da ga koristi ispred svog zakonskog prezimena. Podnositeljka predstavke je 1995.godine inicirala postupak pred prvostepenim sudom u Turskoj tražeći dozvolu da koristi samo svoje devojačko prezime. Prvostepeni sud je ovaj zahtev odbacio, obrazlažući da Građanski zakonik Turske zahteva da udata žena nosi prezime svog supruga tokom braka. Podnositeljka je uložila žalbu, ali bezuspešno. Turski zakon je reformisan 1997.godine i dopušteno je da udate žene stave svoje devojačko prezime ispred prezimena supruga, ali ne da mogu koristiti samo svoje.

Podnositeljka se pozvala na povredu člana 14 (zabrana diskriminacjie) zajedno sa članom 8 (pravo na zaštitu privatnog života) , tvrdivši da je došlo do diskriminacije i da je postupanje države dovelo do neopravdanog mešanja u njen privatni život što nije bio slučaj za muški pol jer su oženjeni muškarci mogli da nastave da nose vlastitio prezime nakon stupanja u brak.

Sud je ustanovio da činjenica da udata žena ne može da nosi svoje devojačko prezime, dok je oženjenom muškarcu to omogućeno, nesumnjivo posledica „različitog tretmana“ po osnovu pola. Sud je odbacio argumenat Turske da takav režim proističe iz tradicije održavanja jedinstva porodice uz obrazloženje da to nije objektivno i razumno opravdanje i da je u ovom slučaju došlodo povrede člana 14[25].

2.Presuda veća u slučaju Opuz protiv Turske od 09.juna 2009.[26]

Podnositeljka predstavke Nahide Opuz je turska državljanka koja se venčala sa H.O. u novembru 1995.godine. Od početka veze imali su ozbiljne probleme, a sada su razvedeni. U periodu od aprila 1995.godine do marta 1998.godine dogodila su se četiri incidenta u kojima se H.O. nasilno ponašao i pretio podnositeljki i njenoj majci. Reč je o teškim premlaćivanjima, H.O. je pretio nožem i jurio podnositeljku i njenu majku kolima. O svemu postoji medicinska dokumentacija. Protiv H.O. je tri puta pokrenut krivični postupak zbog pretnji smrću, nanošenja teških telesnih povreda i pokušaja ubistva, međutim, pošto su podnositeljka i njena majka povlačile krivične prijave domaći sudovi su obustavljali postupak. Važno je napomenuti da je po krivičnom zakoniku Turske neophodna krivična prijava da bi se postupak mogao nastaviti. Oktobra 2001. H.O. je sedam puta nožem izbo podnositeljku predstavke. H.O. je optužen za napad nožem i osuđen na novčanu kaznu. Majka podnositeljke je zatražila pritvor za H.O. navodeći da su ona i ćerka u prethodnim incidentima morale da povuku prijave zbog njegovih pretnji smrću. 2002. podnositeljka i majka odlučuju se na selidbu, međutim H.O. prisiljava kombi za selidbu da se zaustavi i puca u podnositeljkinu majku, koja je na licu mesta izdahnula. U martu 2008.godine H.O. je osuđen zbog ubistva i nezakonitog posedovanja oružja na doživotnu robiju, ali je pušten na slobodu do okončanja žalbenog postupka. U aprilu 2008.podnositeljka traži od vlasti da preduzmu neophodne mere u cilju njene zaštite, s obzirom da je H.O. počeo opet da joj preti, ali vlasti ne preduzimaju takve mere.

Podnositeljka je u predstavci navela da turske vlasti nisu zaštitile pravo na život njene majke, kao i da činjenica da tursko zakonodavstvo ne predviđa zaštitu žena od porodičnog nasilja predstavlja povredu člana 14. Sud je zaključio da su turske vlasti pogrešno smatrale da je ovde reč o „porodičnoj stvari“ i da je smrtni ishod bio predvidljiv. Sud je zaključio da nacionalne vlasti nisu ispunile pozitivnu obavezu da ovakvo nasilje spreče niti su preduzele efikasne mere u toku istrage ubistva, kao i da nisu zaštitile pravo na život majke podnositeljke i time su prekršili član 2 EKLJP. Sud je utvrdio da je došlo do povrede člana 14 pri čemu je za dokaze uzeo izveštaje dve nevladine organizacije (Amnesty international i lokalne nevladine organizacije), koje država nije osporila. Iz tih izveštaja Sud je izveo zaključak da vlasti tolerišu porodično nasilje i da pravni lekovi na koje ukazuje država nisu delotvorni i samim tim da je podnositeljka dokazala kako su žrtve u porodici mahom žene i kako pasivnost države Turske stvara klimu pogodnu za porodično nasilje. Važnost ove presude se ogleda u činjenici da je Sud utvrdio da je prekršena zabrana diskriminacije na osnovu rodne pripadnosti[27]. Sud se u svom rezonovanju pozvao na mišljenje Komiteta UN za uklanjanje svih oblika diskriminacije žena, zauzevši stav da država time što ne pruža zaštitu od porodičnog nasilja, krši njihovo pravo na jednakost pred zakonom. Od značaja je i što se Sud pozvao na sopstvene presude u slučajevima D.H. i ostali protiv Češke u kojoj je navedeno da se mogu koristiti statistički podaci u svrhu dokazivanja različitog tretmana prema dvema grupama[28].

3.Presuda u slučaju Munoz Diaz protiv Španije[29]

Podnositeljka predstavke je španska državljanka i pripadnica romske zajednice. Ona se udala za svog muža u skladu sa običajima te zajednice, dobili su šestoro dece i odobren im je status „velike porodice“. Kada je njen muž preminuo podnositeljka je podnela zahtev za njegovu penziju. Zahtev je odbijen, iako je njen suprug uredno plaćao socijalno osiguranje tokom 19 godina uz obrazloženje da njihovo venčanje nije registrovano u Građanskom registru.

Podnositeljka je u prvostepenom postupku imala uspeha, pošto je sud zaključio da je odluka kojom je odbijena bila diskriminatorna na osnovu etničkog identiteta. Međutim, u žalbenom postupku ova odluka je poništena i podnositeljka je odlučila da se obrati ESLJP. Ona se u predstavci žalila da odluka kojom joj je uskraćeno pravo na porodičnu penziju predstavlja povredu člana 14 u vezi sa zaštitom imovine prema članu 1 Prvog protokola.

Sud je, u ovom slučaju, zaključio da ponašanje Španije predstavlja diskriminaciju polazeći od dve premise. Prvo, Španija je porodici podnositeljke odobrila status „velike porodice“, obezbeđujući im zdravstveno osiguranje i naplaćujući doprinos od supruga podnositeljke tokom 19 godina. Drugo, kada je bilo potrebno da država prizna brak u cilju dobijanja porodične penzije, ona je to odbila.

Zaključak

Postoje brojne presude ESLJP u kojima se postavilo pitanje diskriminacije na osnovu pola[30], ali Sud nije smatrao da treba razmatrati povredu čl.14 , odnosno da li je došlo do diskriminatornog ponašanja, ukoliko je došao do zaključka da je došlo do povrede nekog drugog prava garantovanog EKLJP. Iako ne postoji veliki broj presuda gde je Sud zaključio da je došlo do diskriminacije na osovu rodne pripadnosti ne znači da ih u budućnosti neće biti i da praksa ovog Suda neće opominjati države na njenu pozitivnu obavezu da rade na suzbijanju diskriminacije žena, uključujući tu i preventivne mere.

Naša država prolazi kroz proces tranzicije i jedna od faza je usvajanje „evropskih“zakona i ustnovljavanje demokratskih, nezavisnih institucija, kao što je ombudsman i Poverenik za zaštitiu ravnopravnosti. Ipak, ono što se često videlo kod drugih društava u tranzicijji je da je to spor proces i da je neophodno da ti isti zakonu zaista budu primenjeni, a da nezavisne institucije predstavljaju efikasan mehanizam u zaštiti ljudskih prava. Jedna od opasnosti i prepreka za uklanjanje diskriminacije je nevidljivost pojedinih oblika koji su se duboko infiltrirali u „sve pore društva“ kroz kulturu, tradiciju i običaje i koji su prihvaćeni kao „normalni društveni odnosi“[31]. Odgovorna država mora ne samo da ustanovi, već i da razvije efikasne nacionalne mehanizme koji će odgovoriti ovim izazovima u vidu tela (komisije, odbori, saveti), nacionalne strategije, antidiskriminacioni zakoni i nezavisni organi koji su zaduženi za primenu odredaba koje garantuju jednakost[32].

Ukoliko država ne omogući poštovanje ljudskih prava i jednakost, teško da možemo govoriti o ostvarivanju svih ostalih prava i iskrenom napretku društva u kome živimo. A možda bismo trebali da se zapitamo da li bez ravnopravnosti, zaista, možemo biti slobodni.

[1] dr. Saša Gajin, „Ljudska prava, pravno-sistematski okvir“, Pravni fakultet Union i Centar za unapređivanje pravnih studija, Beograd 2011

[2] Videti više Adriana Zaharijević, Kratka istorija sporova: šta je feminizam? Neko je rekao feminizam? Str.388, Heinrich Stiftung, Regionalna kancelarija za Jugoistočnu Evropu, Beograd 2008.

[3] prof.dr.Bogoljub Milosavljević, prof.dr.Dragoljub Popović, “Ustavno pravo”, Pravni fakultet Union i Službeni glasnik, Beograd 2008

[4] Zakon o ratifikaciji Konvencije o ukidanju svih oblika diskriminacije žena, Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori 11/81, Zakon o potvrđivanju Opcionog protokola, Službeni list SRJ – Međunarodni ugovori 13/2002

[5] O rodnoj ravnopravnosti videti više na stranici http://www.e-jednakost.org.rs/kurs/kurs/recnik/recnik.html, poslednji pristup 18.05.2012., „Rečnik pojmova“

[6] Sud Saveta Evrope, sa sedištem u Strazburu

[7] Potpisana 04.novembra 1950.u Rimu, stupila na snagu 03.septembra 1953.godine

[8] Stupila na snagu 03.marta 2003.godine, Zakon o ratifikaciji Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (sa Protokloima), Službeni list SCG – Međunarodni ugovori 9/2003., 5/2005.

[9] Mirna Kosanović, dr Saša Gajin, dr Dejan Milenković, Zabrana diskriminacije u Srbiji i ranjive društvene grupe, Program UN za razvoj, Beograd 2010.

[10] Videti više Ibid, str. 8-12

[11] Povelja UN, Službeni list FNRJ-Međunarodni ugovori, br.5/45, Službeni list SFRJ-Međunarodni ugovori br.2/65, 12/66,39/72

[12] Opšta deklaracija o pravu čoveka, Službeni list FNRJ, br.0/48

[13] Zakon o ratifikaciji Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, Službeni list SFRJ, br.7/71, Zakon o potvrđivanju Fakultativnog protokola uz Pakt o građanskim i političkim pravima, Službeni glasnik SRJ-Međunarodni ugovori, br.4/01

[14] Ur.Ivana Milojević i Slobodanka Markov, Uvod u rodne teorije, str.297,Centar za rodne studije ACIMSI, Novi Sad 2011.godine

[15] Ibid, str.298

[16] Ustav RS, Službeni glasnik RS br.98/06, čl.1

[17] Misli se pre svega na acquis communautaire tj. na propise EU, ali i praksu Evropskog suda pravde

[18] Videti više dr.Zorica Mršević, Ka demokratskom društvu – rodna ravnopravnost, str.41, Institut društvenih nauka, Beograd 2011.

[19] Mirna Kosanović, dr Saša Gajin, dr Dejan Milenković, Zabrana diskriminacije u Srbiji i ranjive društvene grupe, str. 76, Program UN za razvoj, Beograd 2010.

[20] Službeni list RS, br.104/2009.

[21] Službeni glasnik RS, br.22/09

[22] Mirna Kosanović, dr Saša Gajin, dr Dejan Milenković, Zaberana diskriminacije u Srbiji i ranjive društvene grupe, str. 16, Program UN za razvoj, Beograd 2010

[23] Materijal sa Seminara – Zabrana diskriminacija žena u organizaciji Centra za unapređenje pravnih studija i organizacija AIRE iz Londona, Beograd, april 2011.

[24] Presuda u originalu dostupna na sajtu http://cmiskp.echr.coe.int/tkp197/viewhbkm.asp?sessionId=87857592&skin=hudoc-en&action=html&table=F69A27FD8FB86142BF01C1166DEA398649&key=27792&highlight=, poslednji pristup 25.05.2012.godine

[25] Sud nije smatrao neophodnim da utvrđuje da li je došlo do kršenja člana 8

[26] Presuda dostupna na sajtu http://www.coe.int/t/dghl/standardsetting/minjust/mju29/CASE%20OF%20OPUZ%20v%5B1%5D.%20TURKEY.pdf, poslednji pristup 25.05.2012.godine

[27] U vezi sa članovima 2 i 3 EKLJP

[28] Materijal sa Seminara – Zabrana diskriminacija žena u organizaciji Centra za unapređenje pravnih studija i organizacija AIRE iz Londona, Beograd, april 2011.Komentar, str.8

[29] Prevod presude Munoz Diaz proiv Španije dostupan na adresi http://www.bgcentar.org.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=726:munoz-diaz-protiv-panije&catid=83, poslednji pristup 27.05.2012.

[30] Juhnke protiv Turske i praksa u slučajevima kada je došlo do povrede prava na privatan život (čl.8), al ii članove 2,3, 5,6 i veza sa bioetikom, dostupno na sajtu http://www.coe.int/t/dg3/healthbioethic/texts_and_documents/Bioethics_and_the_case-law_of_the_Court.pdf, poslednji pristup 29.05.2012.

[31] dr.Zorica Mršević, Ka demokratskom društvu – rodna ravnopravnost, Institut društvenih nauka, Beograd 2011.

[32] Videti više, Dr Zorica Mršević, Standardi i mehanizmi za postizanje rodne ravnopravnosti u demokratskim zemljama, OEBS, Beograd 2002