O trčanju i medijaciji

23.06.2019.

Autorka: Ana Toskić, izvršna direktorka Partnera Srbija

Grad Beograd ima veliki problem sa napuštenim psima. Pored niza medijskih priča i dostupnih statistika koje govore o obimu ovog problema, ja sam uspela da ga osetim i na sopstvenoj koži. Februara 2017. godine ulazila sam u finiš priprema za polumaraton u Barseloni. Trebalo istrčim još 16 km ali me je već na 4. kilometru, negde oko Studentskog grada, napao ulični pas i ujeo za list desne noge.

Tada mi nije padalo napamet da tužim bilo koga za štetu koju sam pretrpela – bila sam usmerena na trajni ožiljak na desnom listu, i još trajniji strah od pasa koji ranije nisam imala. Bila sam obuzeta saniranjem povrede, a moj višegodišnji rad u organizaciji Partneri Srbija na promociji alternativa sudskom postupku, pre svega medijacije, nije mi ukazivao da je sud mesto gde ću dobiti zadovoljenje.

_____________________________________________Autor ilustracije: Predrag Stakić_______________________________________________

Zato sam podnela predlog za rešavanje spora medijacijom Gradskom pravobranilaštvu. Mislila sam da će im, u situaciji kada nema spornog pravnog pitanja u kome je nužna uloga sudske ekspertize, delovati adekvatno, efikasnije i jeftinije da sa mnom “ispregovaraju” visinu naknade štete. Ali više od toga, imala sam potrebu da sednem za sto sa predstavnicima Grada, predstavim svoje iskustvo, dobijem razumevanje za posledice koje su po mene nastupile, i podstaknem ih da aktivnije rade na rešavanju problema.

Na moj predlog, međutim, odgovor nikada nije stigao. Podnela sam tužbu protiv Grada Beograda, i nakon dve godine, dva veštačenja, dva ročišta u prvostepenom postupku, prvostepene, a onda i presude po žalbi, dobila sam naknadu štete. Predstavnici Pravobranilaštva nisu se pojavili ni na jednom ročištu, a odgovorom na tužbu dodatno su pokušali da relativiziju ceo događaj i moj zahtev.

Zašto sve ovo pišem? Zato što je ovo samo jedan od primera u kome je, medijacijom, moglo doći do jednako dobrog, ako ne i boljeg rešenja, dve godine brže, bez bespotrebnog korišćenja javnih resursa i vremena suda.

Šta je, zapravo, medijacija?

Medijacija je proces vansudskog rešavanja sporova u kome treće neutralno i nepristrasno lice, medijator, usmerava komunikaciju između strana u sukobu ili sporu. Korišćenjem posebnih tehnika i veština, medijator pomaže u pregovorima koji za cilj imaju postizanje sporazuma. Medijator ne donosi odluku niti ima mogućnost nametanja rešenja.

Medijacija se inicira predlogom jedne od strana upućenog drugoj strani u sporu/konfliktu. Ukoliko je pokrenut sudski postupak, na medijaciju strane upućuje i sud. Postupak medijacije može pokrenuti čak i u toku postupka izvršenja. Neformalnost postupka svakako ne podrazumeva izostanak bilo kakve strukture.

Medijacija se sprovodi u formi zajedničkih sastanaka strana uz prisustvo medijatora, koji se može sastati i sa svakom stranom ponaosob. U najvećem broju slučajeva, medijacija se završava nakon dva do tri zajednička sastanka, što svakako zavisi od složenosti spora. Medijacija je poverljiv postupak. Poverljivošću su obavezani i medijator, i strane u postupku, kao i njihovi advokati, ili treća lica koja mogu prisustvovati medijaciji samo ukoliko se strane sa tim saglase.

I, uopšte, struktura i dinamika procesa medijacije zavisi od samih strana. Tu dolazimo i do ključne razlike između medijacije i sudskog postupka – u medijaciji strane donose odluku, i preuzimaju odgovornost za ishod postupka. Medijator im samo pomaže da se bolje čuju, razumeju interese i potrebe druge strane i dođu do rešenja koje je obostrano prihvatljivo.

Troškovi medijacije su značajno niži od troškova sudskog postupka. Svaka strana u medijaciji snosi svoje troškove, a zajedničke troškove strane snose na jednake delove. Visina nagrade za rad i naknade troškova medijatora određuju se prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova u postupku posredovanja. O svemu ovome strane se mogu sporazumeti i drugačije.

Po okončanju medijacije, strane i medijator potpisuju sporazum koji ima pravnu snagu ugovora između strana, a može imati svojstvo izvršne isprave ukoliko sadrži tzv. klauzulu izvršnosti (izjavu dužnika kojom pristaje da iznos koji duguje bude prinudno naplaćen) i ukoliko ga overi sud ili javni beležnik.

Zašto medijacija nije zaživela u Srbiji?

Broj rešenih predmeta putem medijacije u našoj zemlji je i dalje mali. Na primer, u 2018. godini zaključeno je 619 sporazuma o pristupanju medijaciji, a 374 predmeta okončano je zaključenjem sporazuma o rešavanju spora posredovanjem.

Više faktora doprinelo je izostanku boljeg rezultata, a među najznačajnijim su nedovoljno podsticaja za strane, posebno privredna društva, za učešće u medijaciji, činjenica da većina advokata, ali i sudija, nije prepoznala svoj interes za širu primenu medijacije, izostanak profesionalizacije i unapređenje nivoa kvaliteta medijatora (što je u uzročno-posledičnoj vezi sa malim brojem medijacija), itd. Uz to, građani nemaju dovoljno informacija o medijaciji, a kulturološki uslovljena potreba da neko treći, tj. neki “autoritet” donosi odluke u naše ime, svakako nije doprinela široj primeni medijacije. Tako smo došli u situaciju da svaki, pa i banalan spor, dođe na sud.
Problem je u tom što niko ne želi da preuzme odgovornost za svoje (ne)postupanje. A medijacija upravo to zahteva od nas – da preuzmemo deo dogovornosti za tok i ishod postupka, i budemo otvoreni za dijalog za drugom stranom.

Tek kada te principe prihvate svi potencijalni učesnici medijacije – od građana, advokata, predstavnika privrede, a pre svih institucija sistema – možemo očekivati širu primenu medijacije, ali i razvoj kulture dijaloga i tolerancije.

Kako do medijacije?

Naš Zakon o posredovanju u rešavanju sporova predviđa mogućnost primene medijacije u svim spornim odnosima u kojima strane mogu slobodno da raspolažu svojim zahtevima. Takođe, niz drugih zakona predviđa mogućnost primene medijacije, 4 ali to ne znači da su svi sporovi podobni za medijaciju. – slučajevi u kojima je predviđena isključiva nadležnost suda ili nekog drugog organa, zatim, slučajevi nasilja u porodici ili pretnje druge vrste nasilja, sporovi u kojima su prisutni elementi prevare, itd nisu “medijabilni.” Takođe, u pojedinim slučajevima, strane koje razmatraju mogućnost ulaska u medijaciju mogu imati interes da konačna odluka bude javna, ili traže rešenje koje će imati snagu presedana za sve buduće slučajeve, pa i iz tih razloga mogu izabrati drugi, formalan način rešavanja spora.

Sa druge strane, medijacije daje odlične rezultate u onim sporovima u kojima je važno održati budući odnos i komunikaciju sukobljenih strana. Tako je medijacija pogodna za rešavanje konflikata članova porodice, sukoba među kolegama, za dogovor bivših supružnika u vezi sa starateljstvom nad decom ili podelom bračne tekovine, u komšijskim sporovima, ali i svim drugim situacijama u kojima je predmet spora neko faktičko pitanje, poput naplate duga.

Ukolko imate neki ovakav spor, raspitajte se da li u vašoj lokalnoj zajednici postoje medijatori ili udruženje medijatora koji vam mogu dati više informacija o postupku. Ukoliko ste stranka u nekom sudskom sporu, posetite info službu za medijaciju u sudu ukoliko ona postoji, ili pitajte sudiju da li bi vaš predmet bio podoban za medijaciju.

Izvor: Vebsajt Otvorena vrata pravosuđa, Ana Toskić, 23.06.2019.

Kategorije

IzdvajamoMedijacijaVladavina pravaBlogOtvorena vrata pravosuđaUpravljanje konfliktima