Pandemija nadzora

14.12.2020.

Autorka: Ana Toskić Cvetinović, izvršna direktorka Partnera Srbija

Premijerka Srbije Ana Brnabić izjavila je, povodom obeležavanja Međunarodnog dana ljudskih prava, da je Srbija za potrebe upravljanja pandemijom imala spremnu aplikaciju za praćenje kretanja građana, ali da se od njene upotrebe odustalo „jer to predstavlja ugrožavanje prava i sloboda sa kojim ne bi trebalo da se igramo.“ Zvuči razumno, zar ne?
 
Šta je, uopšte, sporno sa aplikacijama koje omogućavaju praćenje građana za potrebe zaštite javnog zdravlja, života ljudi, i efikasnijeg planiranja mera borbe protiv pandemije? Zašto su ovakve aplikacije problematične u vremenu kada svako od nas koristi niz drugih koje prate naše kretanje, zdravlje, fizičke performanse, itd? I kako to da su od početka pandemije koronavirusa neke zemlje, među kojima i one koje se smatraju (a po različitim uporedivim parametrima to i jesu) razvijenijim i stabilnijim demokratijama od Srbije, razvile i stavile u upotrebu ovakve aplikacije? Da li to znači da su ova društva (privremeno) odustala od poštovanja prava i sloboda svojih građana? 
 
Odgovori na ova pitanja zavise od više faktora.
 
Pravo na privatnost je osnovno i univerzalno ljudsko pravo. Međutim, kao i većina drugih ljudskih prava, nije apsolutno, već su mu suprotstavljena neka druga prava, slobode i interesi. U vreme pandemije, zaštita zdravlja stanovništva je najznačajniji interes koji se suprotstavlja ne samo pravu na privatnost, već i slobodi kretanja, slobodi izražavanja, različitim ekonomskih interesima, itd. To znači da jedno društvo, tj oni koji donose odluke u vezi upravljanja pandemijom, treba pažljivo da procenjuju i balansiraju ove suprotstavljene interese, i zaključe koji je značajniji (pretežniji) u svakom konkretnom slučaju. Tako su od početka pandemije neke zemlje odlučile da privatnost svojih građana ograniče primenom aplikacija za praćenje, a za potrebe kontrole širenja virusa. I zaista, kada se argumentu zaštite privatnosti suprotstavi potreba za zaštitom ljudskih života, on lagano gubi snagu. Međutim, ako se već donese odluka za primenom aplikacija za praćenje, kao načinom za kontrolu epidemije, treba voditi računa o sledećim kriterijumima:

  1. Da li je korišćenje aplikacije dobrovoljno – jer svaka obaveznost zapravo podrazumeva sistemski nadzor građana;
  2. Da li se podaci obrađuju samo za potrebe zaštite javnog zdravlja ili za neke druge svrhe (na primer, za procesuiranje onih koji krše mere)?
  3. Da li se podaci brišu posle određenog vremena, tj. kada više nisu potrebni za kontrolu primene postojećih mera i planiranje budućih?
  4. Da li se obrađuje samo neophodan (minimalan) obim podataka, i kako se oni štite – zapravo, preporučuje se da se radi o anonimizovanim podacima;
  5. Da li su informacije o aplikaciji, posebno o tome ko njome upravlja, ko ima pristup podacima, i slično, transparentni?
I zaista, aplikacije razvijene u zemljama EU koje su se odlučile na ovaj korak (među njima su Austrija, Češka, Norveška, Nemačka…), uglavnom ispunjavaju većinu navedenih kriterijuma. Svakako da je na to uticala i Preporuka Evropske komisije u vezi jedinstvenog pristupa država članica razvoju tehnologija praćenja u borbi protiv pandemije. Državama članicama preporučuje se da upotreba aplikacija bude dobrovoljna, odobrena od strane nacionalnih tela za zaštitu zdravlja, da su podaci korisnika bezbedni, i da se brišu čim za njima više ne postoji potreba. Ubrzo se po istom pitanju oglasio i Evropski odbor za zaštitu podataka, koji je takođe ukazao na značaj dobrovoljnosti pri upotrebi aplikacija, i savetovao da se, umesto praćenja kretanja lica tj. njihove lokacije, metodologija zasniva na informacijama o blizini (udaljenosti) korisnika aplikacije.

Sa druge strane, ideje o uvođenju obaveznih aplikacija praćenja dolazile su uglavnom iz zemalja sa i inače problematičnim odnosom prema ljudskim pravima, poput Kine ili Katara. Ali i nekih nama bližih, poput Slovenije, čiji je premijer u julu ove godine predlagao obaveznost upotrebe aplikacija za praćenje na nivou EU. Njegova inicijativa (bar još uvek) nije usvojena.  

O tome da li aplikacija koju premijerka Brnabić pominje ispunjava navedene kriterijume ne znamo puno. Tačnije, ne znamo ništa. Međutim, bez obzira što aplikacija, za čiju smo izradu saznali tek pre nekoliko dana, nije puštena u upotrebu, postoje pitanja na koja bi, bar po slovu Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, trebalo da imamo odgovore. Na primer, da li je prilikom izrade aplikacije sprovedena procena uticaja na zaštitu podataka o ličnosti, koju naš Zakon propisuje kao obavezan korak kada se planira obrada podataka, a posebno ona koja podrazumeva upotrebu novih tehnologija, za koju je verovatno da će prouzrokovati visok rizik za prava i slobode fizičkih lica? Da li je rezultat ove procene dostavljen na mišljenje Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti? Da li je prilikom izrade primenjen princip integrisane privatnosti? Na kom metodu prikupljanja podataka se zasniva aplikacija – praćenje kretanja, praćenje blizine uređaja putem Bluetooth tehnologije, ili nešto treće? A pitanja poput onih ko je aplikaciju razvio, da li je tim povodom bio raspisan tender, koji su bili uslovi poziva, itd, mogu biti predmet nekog drugog teksta.

Konačno, premijerka je u svojoj izjavi kao razlog za odustajanje od upotrebe aplikacije navela nameru naše države da poštuje ljudska prava i slobode. To ne bi bilo iznenađenje da Srbija nije društvo u kome se, bez prethodne javne debate i bez pravnog osnova, na ulice postavlja hiljade kamera sa tehnologijom za prepoznavanja lica. Takođe, primeri nekih, pre svega, evropskih zemalja, govore da je moguće uskladiti primenu novih tehnologija u upravljanju pandemijom, i uz to zaštiti ljudska prava i slobode. Možda je bitniji razlog za odustajanje to što su dosadašnja iskustva pokazala da upotreba aplikacija za praćenje nije dala značajnije rezultate u borbi protiv koronavirusa. Razlozi za to su različiti – od malog broja građana koji su prihvatili korišćenje aplikacija (npr, do oktobra meseca, u Nemačkoj je to učinilo samo oko 21% građana, u Italiji 14%, Francuskoj 3%, dok je na Islandu ovaj procent najveći, oko 40%), preko činjenice da svi građani (a posebno oni najugroženiji, stariji od 65 godina) i nemaju pametne telefone putem kojih bi koristili aplikaciju, pa do nedosledne primene drugih mera (ograničenja kretanja, privremenih potpunih zatvaranja, obaveznog nošenja maski, itd).

Konačno, na listu gore navedenih pitanja o karakteristima aplikacija za praćenje, treba dodati još neka, možda i ključna: koji je nivo demokratskog razvoja jednog društva, kakav je odnos prema ljudskim pravima uopšte, i koliko su stabilne i efikasne institucije i mehanizmi koji bi trebalo da reaguju ukoliko dođe do zloupotrebe podataka iz aplikacije? Odgovori na ova pitanja i otvorena debata o potrebi za upotrebom aplikacija za praćenje građana bitni su, ne samo zbog izgradnje poverenja u sistem koji bi trebalo da upravlja krizom, već i zbog činjenice da imamo pravni okvir koji uređuje ovu oblast, nameće određene obaveze i odgovornost onima koji naše podatke obrađuju, a građanima u tom pogledu garantuje određena prava. Ne bi bilo dobro ako taj pravni okvir ignorišu upravo oni koji su ga kreirali.

Ukoliko želite da saznate više o svojim pravima u oblasti zaštite ličnih podataka i kako da se zaštitite, posetite našu stranicu https://www.partners-serbia.org/gradjani

Tekst je izrađen u okviru projekta Sačuvaj privatnost – odupri se pritisku (Reclaiming Privacy: A Tool to Fight Oppression), koji Partneri Srbija sprovode u saradnji sa SHARE Fondacijom, Udruženjem “Da se zna!”, Beogradskom otvorenom školom, NVO ATINA i Inicijativom A11, a uz podršku Delegacije Evropske unije u Republici Srbiji.
Оvaj tekst je proizveden uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj ovog teksta je isključiva odgovornost autora i ne može se, ni pod kojim uslovima smatrati odrazom stavova Evropske unije.

Kategorije

IzdvajamoPrivatnostBlogSačuvaj privatnost – odupri se pritisku