Autorka: Nina Nicović, advokatica

Da li Vam je ikada u Srbiji stigla sms poruka od Službe 112, ili civilne zaštite, da: zatvorite prozore zbog toksičnog požara koji bukti pored Vaše zgrade (ili sa deponije na gradskoj periferiji), poplave ili klizišta koja su na putu ili još gore u Vašem gradu/selu, vazduh više nije čist kao ni voda (iz bilo kog razloga)? Koliko znamo - NIJE. Iako niko od nas ne može da utiče na to kada će se desiti neka elementarna nepogoda, požar ili curenje otrovnih materija u ono što jedemo, pijemo ili dišemo, svako od nas bi želeo da na vreme bude upozoren.

Upravo zbog toga, moje kolege eksperti iz organizacije civilnog društva Partneri za demokratske promene Srbija i ja smo Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije uputili zahtev za slobodan pristup informacijama od javnog značaja tražeći zvaničan podatak da li je sistem upozoravanja, putem sms poruka, ikada korišćen u Srbiji u zonama ugroženosti. Dobili smo odgovor od Sektora za vanredne situacije da Nacionalni centar 112, koji je nadležan za prijem i prenos informacija koje se odnose na zaštitu i spasavanje ljudi, materijalnih i kulturnih dobara, NIJE slao zahteve operaterima mobilne telefonije za besplatno prenošenje obaveštenja (SMS poruka) od interesa za zaštitu i spasavanje telefonskim pretplatnicima.

Sistem slanja generičnih sms poruka građanima kao deo sistema upozoravanja je odavno ustanovljen u evropskim zemljama i ima širok spektar situacija za koji se koristi. Ovog leta, sugrađani koji su letovali u Grčkoj su imali priliku da prime poruku od Civilne Zaštite Grčke o visokim opasnostima od požara na Kritu, te kako da se sačuvaju, a u istoj zemlji su to koristili čak i za pandemiju COVID 19. Ovaj sistem upozoravanja koji se, između ostalog, šalje putem sms poruka, u zavisnosti od situacije, na kratak i jasan način objašnjava:

-šta se desilo;

-šta treba da uradite u tom trenutku da biste smanjili opasnost za sebe i svoje bližnje;

-šta nadležni organi rade da bi zaustavili taj konkretan problem.

Ovo se u većini evropskih zemalja radi preko Službe 112 i/ili Sistema civilne zaštite.

Srbija ima Službu 112 (čiji je deo Nacionalni centar 112), i civilnu zaštitu. Nadležnost i funkcionisanje Službe 112 je dosta dobro regulisano Zakonom o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama iz 2018. godine i konkretno govori o sistemu za rano upozoravanje, obaveštavanje i uzbunjivanje stanovništva, nadležnih organa, privrednih društava i drugih pravnih lica u zoni ugroženosti, kao i snaga zaštite i spasavanja. U Čl. 98, stavu 2 tog zakona se navodi da su operateri mobilne telefonije dužni da na zahtev MUP obezbede besplatno prenošenje obaveštenja od interesa za zaštitu i spasavanje telefonskim pretplatnicima. Dakle, ovaj zakon omogućava da se koriste sms poruke kao deo sistema upozoravanja tako što MUP šalje zahtev o tome mobilnim operaterima. Prema tome, zašto se to ne koristi?

Da bi prvo bili sigurni da će nadležni organi dobiti na vreme tu bitnu informaciju, da bi je obradili pa upozorili stanovništvo, zakon propisuje da Služba 112, koja je u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, bude glavni „kanal“ kome će svi subjekti da šalju neophodne informacije - na primer, kada granice zagađenja pređu ’’normalu’’, da je potrebno evakuisati ljude usled požara/poplava/klizišta. Prema tome, bitno je da Služba 112 bude ta kojoj će svi da šalju te vrste informacija da bi ona na vreme mogla da iskoordinira/obavesti dalje one nadležne organe koji imaju ovlašćenje, između ostalog, da upozore građane putem: televizije, radija, elektronskih medija, pa i sms poruka o situaciji koja jeste ili može postati potencijalno opasna po njih. Takođe, ovakva uvezanost Službe 112 bi omogućila da se nakon događaja pozovu na odgovornost, u određenim sudskim postupcima, oni koji nisu (uopšte ili na vreme) dostavili informacije koje su bile od značaja za spašavanje ljudskih života i imovine.

Do sada se u Srbiji povremeno koristio samo onaj deo sistema upozorenja putem televizije, radija i portala. Ovo nije sporno. Ono što jeste je što imamo mogućnost da budemo upozoreni putem sms poruka, a to ne koristimo. Da se razumemo - neće se svako u trenutku opasnosti zadesiti baš ispred televizora ili uključenog radija, dok većina građana (ili barem njihov komšija) ima mobilni telefon na koji će stići ta sms poruka sa upozorenjem nezavisno od toga da li je na internetu. Svaki put kada taj sistem upozoravanja izostane, građani su nepotrebno prepušteni sami sebi da se preko brojnih portala, televizije ili radija interesuju za potencijalno opasnu ili već neposredno opasnu situaciju gubeći dragoceno vreme i sve vreme procenjujući kojem izvoru informacija mogu najviše da veruju.

Međutim, ako bi se aktivirao sistem upozoravanja putem sms poruka - svi bi bili brže obavešteni, uštedelo bi se dragoceno vreme vezano za spašavanje ljudskih života i imovine i ne bi postojala sumnja kod građana šta u tim situacijama oni mogu/ treba hitno da urade (evakuacija, ostanak u kućama dok ne dođu iz sektora za vanredne situacije itd.) jer je informacija došla iz proverenog, zvaničnog izvora.

Sve ovo najprostije znači da biste bili obavešteni putem mobilnog telefona, maltene momentalno, da je neka opasnost u toku bez obzira da li imate internet ili ste uključili lokaciju, da li živite u tom gradu/selu/naselju u kojem se to dešava ili samo prolazite kroz isto. Znali biste u tom trenutku, kada je to najbitnije, šta treba da uradite da sačuvate svoje bližnje i sebe i ne biste morali da čekate vesti ili lokalnog političara da bi vam bilo jasno šta se dešava. Zakon je to omogućio - MUP je u obavezi da to u celini sprovodi, ne samo delove istog i svakako u skladu  sa odredbama Zakona o zaštiti podataka o ličnosti,  kako pristup tim podacima ne bi bio zloupotrebljen u nedozvoljene svrhe.

Moguće je da MUP takoreći nema s čim da radi i da Služba 112 postoji samo na papiru kao i da je razlog zašto ne dobijamo upozorenja putem sms poruka taj jer subjekti koji su dužni da u ključnim trenucima (neposredne) opasnosti dostavljaju te informacije nisu ni obezbedili  telekomunikacionu i informacionu podršku za potrebe zaštite i spasavanja, uključenje u sistem Službe 112, tj. nisu se ni povezali sa njim ili još gore, niko nije ni odredio koji su subjekti od posebnog značaja za zaštitu i spasavanje koji će pružati ključne informacije Službi 112. Doduše, ako je u pitanju manjak finansiranja onda je potrebno pozvati na odgovornost one koji su bili dužni da predvide takvu stavku u budžetu ili i pored obezbeđivanja sredstava sistem nisu stavili u funkciju.

Sva sreća pa je zakon predvideo i kaznene odredbe upravo za tu vrstu odgovornosti. Iskustvo nam govori da dokle god kao građani Srbije ne budemo pozivali na odgovornost, nema nam ni upozorenja.