Neću otkriti nikakvu toplu vodu ako kažem da čovečanstvo već nekoliko decenija proživljava digitalnu revoluciju, i pitanje je da li će se ona uopšte zaustaviti. Za mene digitalna revolucija predstavlja mogućnost da se šalje, razmeni, obradi i analizira do sada neviđena količina podataka, i na osnovu toga stvori mogućnost delovanja u raznoraznim pravcima. Neke procene govore da će se na globalnom nivou u 2022. godini dnevno stvarati oko 260 milijardi gigabajta podataka. Ilustracije radi, to je količina podataka otprilike jednaka broju od 250 milijardi skidanja (downloada) svih sezona popularne HBO serije Succession. Ako ćemo još da pojednostavljujemo, to bi značilo da svaki stanovnik Zemlje skine ceo Succession 32 puta dnevno.

Dobar deo ove neverovatne količine podataka čine lični podaci svakoga od nas, ostavljeni svesno ili nesvesno u nekom virtuelnom prostoru koji najčešće koristi ili poseduje određena privatna organizacija, odnosno biznis. Taj prostor može biti mobilna aplikacija, društvena mreža, obična internet stranica ili internet prodavnica. Šta se radi sa svim tim podacima i na koji način se oni koriste su neka od glavnih pitanja koja u poslednjih nekoliko godina zaokupljaju pažnju svih zainteresovanih strana u ovom procesu.

 

Za odgovor na njih bih se vratio na osnovne ciljeve koje dve malopre pomenute strane, biznisi i pojedinci, teže da postignu u svojoj interakciji. Biznisi su tu da budu profitabilni, jer bez toga na kraju dana ne mogu da prežive. Pojedincima je bitno da ispune svoje potrebe, dobijajući najveću moguću vrednost za najpovoljniju cenu. U ukrštanju ovih ciljeva treba tražiti i odgovor na pitanja o podacima. Imajući u vidu da se digitalno okruženje kreće brzo kao da je hibrid Juseina Bolta i T-1000 iz Terminatora 2:Sudnji dan, nema puno pristupa koji se mogu iskoristiti za unapređenje odnosa između biznisa i pojedinaca u njemu. Jedan od mogućih je konstantno traženje ravnoteže između količine i vrste podataka koju biznisi prikupljaju, vrednosti koju pružaju pojedincima na osnovu toga i poslovnih rezultata koje postižu. Ovo je svakako mnogo lakše reći i napisati nego uraditi, ali evo par praktičnih predloga iz dosadašnjeg iskustva.

 

Biznisi moraju da znaju šta žele da postignu i urade sa podacima kojima raspolažu. Najbolji okvir za ovo su uspostavljena sveobuhvatna strategija upravljanja podacima (data strategy) i odgovarajuća kultura (data culture), koje moraju biti usmerene na kontekst sveukupnog korisničkog iskustva. Vrlo pojednostavljeno – ovaj okvir treba da kaže da li je biznisu dovoljno samo da zna broj kupovina koje je jedan potrošač napravio u određenom periodu, ili mora znati i koliko taj potrošač ima članova domaćinstva, da li ima kućnog ljubimca, koje su mu sve oblasti interesovanja itd. Za početno nalaženje dobre ravnoteže o kojoj pričamo, verovatno je prva varijanta sasvim dobar početak.

Logična posledica uspostavljene kulture upravljanja podacima je transparentnost o načinu korišćenja tih podataka. Istraživanje koje je u više evropskih zemalja radila konsultantska kompanija Accenture je pokazalo da je između 67-83% pojedinaca voljno da deli više svojih ličnih podataka ako postoji transparentnost o načinu njihovog korišćenja. Na primer, ovo mora da uključuje i mnogo jasnija objašnjenja o tome šta su i kako se koriste kolačići na internetu. 

Da ne bude da je odgovornost samo na biznisima, pojedinci se moraju mnogo više edukovati na temu podataka i tako u potpunosti budu svesni koju cenu (ne samo novčanu) plaćaju za vrednost koju dobijaju od biznisa. Ovde bi valjalo da bude uključeno više zainteresovanih strana, kao što su država, obrazovne institucije i različite ekspertske organizacije i udruženja.

Predstojeća Nedelja privatnosti, koju organizacija Partneri Srbija organizuje od 24. do 27. januara u online formatu, biće upravo prilika za razgovor o ovim, ali i drugim aktuealnim pitanjima zaštite podataka o ličnosti.