Autorka: Ana Toskić Cvetinović, izvršna direktorka organizacije Partneri Srbija

“Savremena totalitarna država zasnovana je na tajnosti u korist režima i intenzivnom nadzoru i ogoljenosti svih drugih subjekata. Demokratsko društvo zasnovano je na javnosti kao mehanizmu kontrole vlasti, i na privatnosti kao sredstvu zaštite individualnog života i života u grupi.“ Alan Westin, 1967

 

Prošlo je samo dve nedelje od kako je Ministarstvo unutrašnjih poslova (čak drugi put za 16 meseci) povuklo iz procedure Nacrt zakona o unutrašnjim poslovima, a ovaj proces i sporni Nacrt gotovo niko više i ne pominje. Da li pod pritiskom drugih dnevno-političkih događaja, ili usled opšteg opuštanja zbog perioda praznika, tek pitanja poput proširenja policijskih ovlašćenja ili političke kontrole nad policijom, nisu više tema u Srbiji.

 

Ipak, posebno zabrinjava činjenica da je iz javnog prostora nestala i diskusija o uvođenju biometrijskog nadzora na javnim površinama, odnosno sistema koji bi omogućavao policiji da u realnom vremenu na osnovu jedinstvenih obeležja lika identifikuje građane na ulicama, trgovima, u parkovima. To, međutim, ne znači da su MUP i Vlada Srbije odustali od uvođenja ovakvog, invazivnog sistema nadzora nad građanima, i pitanje je (verovatno nekog politički pogodnog) trenutka kada će se opet pojaviti novi nacrt kojim bi trebalo da se obezbedi pravni osnov za ono što je ideja naših vlasti godinama unazad.  

 

Ali šta to ovaj sistem čini toliko privlačnim, da već preko tri godine vlasti u Srbiji pokušavaju da ga stave u funkciju, na početku čak i bez usvajanja propisa koji bi ozakonio postavljanje i korišćenje kamera koje bi imale mogućnost za automatsko prepoznavanje lica?

 

Istina je da vlade širom sveta sve više koriste biometrijski nadzor, pre svega u svrhe sprečavanja i gonjenja učinilaca pojedinih krivičnih dela. Međutim, uporedna iskustva su pokazala da, iako ovaj sistem može doprineti suzbijanju pojedinih krivičnih dela, taj efekat se pre svega odnosi na lakše oblike kriminaliteta. Organizovani kriminal, na primer, nije zastrašen prisustvom kamera na javnim prostorima. U slučaju Srbije, predlagač do sada nije ponudio sveobuhvatnu analizu koja bi pokazivala kakvo je stanje kriminaliteta u Srbiji, u kojoj meri je naše društvo (ne)bezbedno, i zašto je baš biometrijski nadzor neophodan alat koji bi trebalo da doprinese našoj bezbednosti.

 

Ovo poslednje posebno je značajno imajući u vidu da su uporedna iskustva pokazala niz negativnih efekata biometrijskog nadzora. Sam sistem podrazumeva trajno ograničavanje prava na privatnost građana, ali su problemi dosta širi od toga. Slučajevi pogrešnih identifikacija i greške sistema dovodili su do pogrešnih osuda. Pripadnike manjinskih grupa algoritam je češće prepoznavao kao sumnjive, a vlasti u nekim zemljama koriste ovaj sistem kako bi se obračunavale sa političkim neistomišljenicima. Konačno, istraživanja su pokazala da primena ovih tehnologija na javnim prostorima ima tzv. efekat zahlađivanja (eng: chilling effect). Uz saznanje da su pod stalnim nadzorom, građani se ne osećaju slobodno da komuniciraju, sastaju se, učestvuju na političkim skupovima, ili da na druge načine izražavaju svoje stavove, mišljenja i uverenja.

 

Sve ovo trenutno je predmet i intenzivne debate u okviru Evropske unije, u kojoj je u toku izrada Akta o veštačkoj inteligenciji, propisa koji bi trebalo da uredi razvoj i primenu veštačke inteligencije u državama članicama. Još uvek nije izvesno kako će izgledati konačna verzija Akta, ali su civilno društvo, grupe za zaštitu ljudskih prava, ali i većina poslanika Evropskog parlamenta, pozvali na zabranu masovnog biometrijskog nadzora.

 

Imajući sve ovo u vidu, ne smemo dozvoliti da se u Srbiji donose ishitrene odluke u pogledu uvođenja biometrijskog nadzora. Umesto brzih, netransparentnih i nepromišljenih rešenja, potrebna nam je suštinska debata o tome da li nam treba jedan takav sistem, šta želimo njime da postignemo i, konačno, da li smo kao zajednica spremni da se trajno odreknemo dela svoje slobode. Zbog toga će biometrijski nadzor biti jedna od tema na predstojećoj Nedelji privatnosti, koja se održava od 23. do 26. januara u Beogradu. Nedelja privatnosti je najznačajniji regionalni događaj koji organizacija Partneri Srbija organizuje kako bi se unapredilo razumevanje javnosti o izazovima u oblasti zaštite prava na privatnost i stvorio prostor za diskusiju o unapređenju zaštite prava na privatnost građana.

 

 

Ovaj tekst izrađen je u okviru medijskog partnerstva sa Nedeljnik Magazinom