Autori: Andrea Adamović i Nikola Bojčević
                                                                                                                                 

Svedoci smo sve većeg broja stambenih i poslovnih objekata koji niču kako u Beogradu, tako i širom Srbije. Iako su procene o stvarnom broju nelegalnih objekata u Srbiji veoma „fleksibilne“, zavisno od izvora podataka, aktuelne računice nadležnih institucija saglasne su barem utoliko da se oni broje u milionima. Višedecenijsko tolerisanje „divlje“ gradnje zarad ubiranja glasova na izborima šalje poruku i potencijalnim investitorima da je primena propisa takođe „veoma prilagodljiva“, pa umesto da se smanjuje, ovakva gradnja je u protekle dve godine sve izraženija. Faktori koji utiču na ovakvo stanje su volja i nečinjenje svih na vlasti u pravcu regulacije i sprečavanja nelegalne gradnje, koruptivnim motivima (sa jedne strane) vezano za domaće subjekte i poklanjanjem tuđeg zemljišta (narodnog), davanjem povoljnih uslova, uz koruptivne i kriminalne poteze vlasti vezano za strane subjekte i kvazi-ulagače. Ulagač koji gradi na zemljištu koje je besplatno dobio nije pravi ulagač, već deo plana za otimanje i kriminal, istakao je Simić Željko, advokat.

Posle velikih građevinskih poduhvata u doba Josipa Broza Tita nastala je stagnacija kada je u pitanju bavljenje infrastrukturom. One nisu dugo godina obnavljane jer su zanemarene zbog gradnje novih objekata, a po rečima stručnjaka vodovod i kanalizacija na Dorćolu nisu obnovljeni više od 70 godina. Nekada su se u doba socijalizma stanovi gradili za radnike koji su se doseljavali da bi radili, a danas se stanovi zidaju jer je to profitabilno. Tržište stanova uređuje grad i u takvoj brzini tržišta ne vidimo posledice koje bi takva gradnja imala po ukupnu funkcionalnost grada.

Više niko nije iznenađen ako investitori samoinicijativno dograde sprat ili dva više nego što je to propisano dozvolom za gradnju. Samo u Beogradu takvih primera ima nebrojeno mnogo. Investitori u želji da što više zarade narušavaju staro urbano tkivo, ne vode računa o broju spratova i tako se utrkuju ko će bolje naplatiti projekat. Nedostatak odgovarajućih sankcija postepeno dovodi do prihvatanja takve situacije u kojoj ni investitori ne strahuju od mogućih posledica. Srbija ima zakone za regulisanje ove oblasti, ali su u pojedinim segmentima potpuno neusaglašeni i stvaraju nedoumice u praksi. Njihovo pravilno tumačenje postaje apsurdno imajući u vidu da se regulativa uglavnom ne primenjuje. Iz takvih okolnosti, pored urbanističkog haosa i velikih gubitaka u državnoj kasi zbog nenaplaćenih taksi i poreza, nastaju i ozbiljni ekološki problemi.

Grad se razvija mnogo brže nego nekad i samim tim nameće se pitanje kvaliteta novogradnje i koliko je on primaran u odnosu na brzinu izgradnje i profit koji je motiv celog poduhvata. Ono što je postalo upečatljivo tokom 2022. godine, jeste da je po dinamici značajniji rast cena „starogradnje“ gde se beleži stopa od 16,1 odsto. Razlike između novogradnje i stare gradnje ogledaju se, pre svega, u propisima, ali i kvalitetu i načinu gradnje, a često je lako uočljiv i problem same funkcionalnosti novih objekata. Ipak, građevinski inženjer Jelena Babić navodi da je kvalitet novih objekata u odnosu na stare bolji, pa samim tim i bezbedniji. Kvalitet novogradnje u odnosu na staru gradnju znatno je poboljšan, počev od bezbednosti i zaštite energetske efikasnosti. Stara gradnja “konkuriše” svojom cenom i završenom papirologijom u odnosu na novogradnju. Novogradnja podrazumeva ispunjavanje najnovijih propisa i standarda, upotrebom potpuno novih materijala, energetski efikasnih, što značajno umanjuje troškove održavanja objekata. Prostor se projektuje modernom stilu života, kvadrati su bolje iskorišćeni, nema tzv. “izgubljenih kvadrata”. U novim zgradama sve je novo, instalacije vodovoda, kanalizacije, jake i slabe struje, liftovi...sa garancijom na radove i opremu. Sigurnost je na prvom mestu pa se obavezno ugrađuju sigurnosna vrata kao i kontrola pristupa objektu, objašnjava ona.

Sve probleme koje Beograd danas ima, na višem stepenu prošli su brojni veliki gradovi sveta. Od zagađenja vazduha, preko kolapsa saobraćaja, nedostatka parking mesta, pa sve do lošeg kvaliteta stambene izgradnje. Da bismo mogli da rešimo postojeće probleme za početak treba da prepoznamo da nam je to bitno. Pored toga, vrlo je važno da i sam vrh vlasti prepozna da je to bitno, te smo pokušali da to i proverimo sa glavnim urbanistom, Markom Stojčićem, ali je odgovor izostao. U svakom slučaju, poboljšanje stanja moglo bi se postići iz međuinstitucionalne saradnje i zajedničkog sarađivanja većeg broja stručnjaka i naučnika. A građanima jedino ostaje da razviju odgovornost prema prostoru u kom žive kao i da stvore zajedničku težnju da sačuvaju resurse, kojih zbog ovakvih nepromišljenih akcija ima sve manje.