Krajem novembra u Narodnoj skupštini usvojen je Zakon o ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu dece, trudnica i porodilja. Ubrzo je u medijima pokrenuta polemika o eventualnom formiranju nekakvog registra koji bi sadržao podatke o osobama koje su izvršile prekid trudnoće.

Ovaj zakon, naravno, ne sadrži odredbu koja predviđa uspostavljanje takve evidencije odnosno registra. U tom smislu, objedinjavanje podataka više osoba i formiranje takvog registra bilo bi nedozvoljeno. Međutim, način na koji je zakon napisan može ukazati na to da zakonodavac nije posvetio dužnju pažnju izradi sadržaja zakona. To se naročito odnosi na član 5. koji predviđa obavezu „lekara specijaliste ginekologije i akušerstva“ da „odmah po utvrđenoj trudnoći, odnosno po izvršenom prekidu trudnoće, trudnice koja ostvaruje pravo na zdravstvenu zaštitu u skladu sa ovim zakonom, o tome obavesti Republički fond.“

Poverenik Šabić je, u granicama svojih ovlašćenja, saopštio da ovakva odredba nije u suprotnosti sa Ustavom ali da „bi bilo bolje da je zakonodavac izabrao neki drugi, po privatnost manje invazivan mehanizam za kontrolu postojanja osnova za ostvarivanje prava iz zakona“.

Zaista, zbog čega zakonodavac nije izabrao opciju koja bi omogućila zaštitu interesa države da spreči zloupotrebe javnih fondova, i istovremeno zaštitila privatnost onih čiji se (naročito osetljivi) podaci koriste? Zbog čega je mislio da je ovo ili-ili dilema, odnosno da se moramo opredeliti za jedno rešenje na štetu drugog?

Jedan od razloga je i to što predlagač zakona, a to je u ovom slučaju bio Nebojša Stefanović, poslanik iz redova Srpske napredne stranke, nije zatražio mišljenje od Poverenika o predlogu zakona. On na to nije ni bio dužan, naravno, ali ga istovremeno ništa nije sprečavalo da to uradi. Da je to učinio, u iskrenoj nameri da sadržaj ovog Zakona unapredi, uveren sam da bi od Poverenika dobio sve što mu je moglo biti korisno.

Drugi razlog nalazi se u činjenici da u trenutnom sazivu parlamenta ne postoji niti jedan poslanik koji je u javnosti prepoznat kao promoter i zaštitnik prava na privatnost. Neki poslanici su se o spornom članu 5. oglasili tek nakon što je zakonusvojen. Uvidom u transkript rasprave (u načelu i u pojedinostima), vidimo da tamo gde je debati mesto, u parlamentu, dok se raspravljalo o predlogu zakona, niti jedan poslanik nije govorio o mogućnostima za kršenje prava na privatnost koje ovakvo zakonsko rešenje stvara. Amandmana na sporni stav člana 5. nije bilo.

U Senatu Sjedinjenih država Ron Wyden, demokrata iz Oregona, Patrich Leahy, demokrata iz Vermonta i Rand Paul, republikanac iz Kentakija uglavnom dosledno brane pravo na privatnost Amerikanaca i, generalno, uživaju podršku organizacija i aktivista koji visoko vrednuju ovo pravo. U Senatu Australije, senator koji se naročito izdvaja u odbrani prava na privatnost je Scott Ludlam, član zelenih iz Zapadne Australije.

Našem parlamentu očigledno je potrebno da u svojim redovima ima poslanike koji su specijalizovani ili bar natprosečno zainteresovani za pravo na privatnost. Nadam se da će ovaj „slučaj“ motivisati političke partije da pri sastavljanju lista sa kojima nastupaju na izborima razmisle o pružanju šanse članovima koji su spremni da se posvete odbrani prava na privatnost u procesu donošenja zakona.

Tekst je preuzet sa sajta Zaštita privatnosti