Zaključak je bio pomalo paradoksalan: Srbija, a ni druge zemlje Zapadnog Balkana nipošto ne treba da hrle da se usaglase sa propisima Evropske unije. Bila je to naoko začuđujuća poruka sa skupa na kojem su učestvovali respektabilni pripadnici i istraživači civilnog društva, UNESCO-a, novinari, predstavnici novinarskih udruženja i Poverenice za zaštitu ravnopravnosti…

 

Naravno, ovaj uvod je bio obmanjujući. Zbilja je gotovo jednoglasan zaključak radionice u organizaciji Partneri Srbija i UNESCO-a, pod nazivom “Digitalne platforme i upravljanje onlajn medijima u Srbiji”, bio da nijedna od posmatranih zemalja - Zapadni Balkan plus Turska - nisu ni izbliza spremne da uđu u proces harmonizovanja sa novim evropskim propisima, ali - ne sa svim propisima.

 

Samo sa dva. (Za sada)

 

Koji su to EU propisi, koji bi - ako ne budu uvođeni postepeno, fazno, sa kontrolisanom  implementacijom i međunarodnim nadzorom - mogli da uruše već i onako razvaljen medijski zakonodavni okvir, kako se moglo čuti na radionici?

 

Reč je o Aktu o digitalnim uslugama (DSA) i Evropskom aktu o slobodi medija (EMFA).

 

DSA bi trebalo da uspostavi jasna pravila i odgovornosti za velike digitalne platforme i onlajn posrednike, kako bi se stvorio bezbedniji i transparentniji digitalni prostor - to su smernice za reformu celokupnog digitalnog ekosistema, od medijskih portala i nevladinih organizacija, do državnih institucija zaduženih za informatičku bezbednost i zaštitu prava korisnika. Ciljevi DSA su suzbijanje nezakonitog sadržaja na internetu, uključujući robu, usluge i informacije, borbu protiv društvenih rizika na internetu, transparentnost onlajn platformi…

 

Sa druge strane, EMFA bi trebalo da stvori zajednički okvir za zaštitu medijskih sloboda, pluralizma i uredničke i medijske nezavisnosti. Od brojnih zadataka postavljenih ovim aktom, ističu se zaštita uredničke nezavisnosti, zaštita novinarskih izvora od upotrebe špijunskih softvera, nezavisno funkcionisanje medija, zaštitne mere kada velike internet platforme neopravdano sklanjaju medijski sadržaj…

 

No, zar to nisu dobre stvari, upitaće se čitalac? Naročito za ovo što u Srbiji nazivamo medijskim onlajn tržištem?

 

Svakako da jesu. Međutim, reč je o izuzetno komplikovanim propisima, sa kojima se i razvijene zemlje EU tek upoznaju i navikavaju na njih (DSA je stupio na snagu 2024, a EMFA 2025. godine).

 

Regulacija digitalnih platformi je široko krovno rešenje, koje stvari posmatra mnogo šire od samog sadržaja, odnosno od same platforme - reč je o kreiranju kompletnog okruženja za ceo digitalni ekosistem.

 

Ili, kako je jedna od učesnica radionice rekla, “mi ovde još uvek govorimo o tome šta treba da budu osnovna načela rada javnog servisa - na koji način onda planiramo da se bavimo regulacijom platformi digitalnih usluga, koje su mnogo kompleksnije i mnogo ozbiljniji problem?”

 

 

Na radionici je iznet čitav niz rizika koje bi brzo i samo formalno usklađivanje zakonodavstva sa DSA moglo da donese zemljama koje su još uvek u procesu pristupanja Evropskoj uniji - naročito kada vlasti u jednoj zemlji ne rade u javnom, već u sopstvenom interesu.

 

“Iako je DSA donet sa jako dobrom idejom i sadrži dobre mehanizme, zaista je komplikovan i kompleksan: u rukama više ili manje autoritarnog režima, DSA može da bude zaista opasno oružje za kontrolu i informacija, i javnog mnjenja i za političku kontrolu”, bilo je stanovište jedne od učesnica radionice.

 

“Kada je reč o zemljama sa ovako izrazitim nivoom političkog nepoverenja, erodiranih institucija i autokratije, u stvari treba videti da li na bilo koji način može da se uspore ovi procesi, jer možda nije pravo političko ni institucionalno vreme da se ovako ozbiljnim temama bavimo”, upozorila je druga.

 

Zašto posmatrane zemlje nisu spremne? I zašto je Srbija ocenjena kao “najgori đak” među njima?

 

Prema urađenoj analizi rizika, postoji više problema kada je reč o Srbiji.

 

Prvi problem je opšta netransparentnost svih zakonodavnih procesa. Radne grupe se formiraju često bez javnog uvida, uglavnom se ne zna ko su njihovi članovi, nacrti zakona nekada nisu dostupni, javna rasprave se uglavnom sprovode formalno - a nekad ni formalno.

 

Dalje, procesi sve više postaju sredstvo za institucionalnu kontrolu nad sadržajem, uz formalno pozivanje na usklađivanje sa Evropskom unijom, kako bismo “otključali novi novac”, odnosno, nove donacije koje dobijamo, ali, bez suštinskog usklađivanja sa tim mehanizmima.

 

U Srbiji postoji veoma izražena slabost institucija - ne samo kada je reč o REM-u, već i o drugim nezavisnim institucijama koje prosto nemaju ni kapacitete, a često ni političku nezavisnost da se bave poslom za koji su nadležni.

 

Postojao bi efekat zastrašivanja i potencijalna legalizacija cenzure, ukoliko se odredbe DSA budu selektivno primenjivale, kao što se selektivno primenjuju trenutni zakoni.

 

Trenutno postoje veoma mali kapaciteti za sprovođenje ovih odredbi - kako u znanju, tako i u ljudstvu - a ujedno ne postoji koordinacija u okviru državnih institucija, niti uključivanje civilnog sektora.

 

“Potrebno i mnogo više institucionalne infrastrukture, kapaciteta i političke posvećenosti da imamo dobru regulaciju, ali i dobar medijski medijski ekosistem kao rezultat te regulacije. U ovakvoj postavci, nama su zapravo potrebna vrlo vešta i pravna i politička rešenja za ovakve probleme, a do njih moramo da dođemo kroz neki konsenzus i dijalog, koji je naravno u ovom trenutku, svima vam je jasno, potpuno nestao”, moglo se čuti na radionici.

 

Kada je o drugim posmatranim zemljama reč, i one su u riziku da počnu da se bave regulacijom platformi na neizgrađenom medijskom zakonodavnom okviru. Kao pozitivan primer je istaknuta Crna Gora, koja će usvajati zakon koji predstavlja samo okvir u kome će se raditi na kreiranju okruženja za usvajanje zakona o digitalnim uslugama: predviđaće se načini, metode i modeli interinstitucionalne saradnje, utvrđivaće se postojeći digitalni servisi.

 

Takođe, sagovornici su imali isti stav kada je reč o odnosu Evropske unije prema budućim zakonima u zemljama-kandidatima: Evropska komisija neće dati “zeleno svetlo” da predloženi zakoni krenu u implementaciju, ukoliko se ne reši osnovno pitanje - nezavisnost regulatora.

 

“Nezavisnost regulatora će biti osnovni kriterijum za procenu usaglašenosti zakona i jako je važno da razumemo da zato ne moramo odmah da jurcamo u nekakva velika i ambiciozna i, ne daj bože, politički vođena zakonska rešenja, nego treba da zastanemo i da razumemo da možemo usvojiti usko zakonsko rešenje koje se ne bavi konkretnim načinima regulacije. Ne treba odmah prenositi sva velika rešenja iz Akta o digitalnim uslugama”, mišljenje je jedne od učesnica.

 

Dakle, ukoliko zaista bude tako, vlastima se neće isplatiti ni ova nova “muljanja” u vezi sa izborom Saveta REM-a.

 

 “Srbija, donekle Bosna i Hercegovina, a sve više i Kosovo, proživljavaju veliki stepen političkog zarobljavanja. To se najbolje može objasniti kroz promatranje načina na koji se sami zakoni usvajaju. Maltene u svakoj zemlji Zapadnog Balkana, osim u Severnoj Makedoniji, u periodu monitoringa (novembar 2024 - maj 2025) dešavale su se promene u vezi sa zakonima o javnim servisima. To je dotle išlo da je svaka odluka bukvalno mogla da se protumači kao političko zarobljavanje, odnosno uticaj politike i na najmanje odluke koje se odnose na javni servis”, bila je procena vodeće istraživačice na ovoj radionici.

 

 

No, kako se izvući iz ovakve situacije? Šta je neophodno uraditi, u vremenu kada, kako je primećeno, “društvene mreže nisu više samo komunikacioni kanali, već su one direktni konkurenti medijima - u Srbiji 67% građana koristi mreže kao primarni izvor informisanja”?

 

Preporuke istraživačica su sledeće:

 

• potrebno je održati transparentan i nezavisan izbor članova REM-a, koji bi bio otporan na političke uticaje;
• već pominjano postepeno i fazno usklađivanje sa DSA, uz nezavisni nadzor i prelazni period, kako bi se izbegle pogrešne i brzoplete odluke;
• obavezno uključivanje civilnog društva i akademske zajednice u sve faze zakonodavnog procesa;
• međunarodni nadzor i monitoring primene DSA i srodnih propisa;
• sistematsko ulaganje u kapacitete nezavisnih institucija, kako bi one mogle efikasno i samostalno da funkcionišu;
• zaštita ljudskih prava kao osnov regulatorne reforme, umesto oslanjanja na političke ili ekonomske interese;
• dosledna primena postojećih zakona, posebno u vezi sa nadzorom i upotrebom špijunskih tehnologija;
• osnaživanje svih relevantnih institucija, ne samo REM-a, već i Poverenika, Zaštitnika građana i drugih;
• multi-stakeholder pristup, koji bi podrazumevao aktivnu saradnju vlasti sa civilnim sektorom i međunarodnim partnerima.

 

U ovim okolnostima, što bi se reklo - piece of cake.

 

Osim ovih preporuka za Srbiju, sagovornici su se saglasili da bi - i to hitno, s obzirom na različite polazne pozicije - zemlje Zapadnog Balkana trebalo da zajednički nastupaju prema digitalnim platformama. Naime, svaka od zemalja je isuviše mala i nezanimljiva ogromnim platformama, a DSA podrazumeva ne da država reguliše sadržaj, već da države regulišu odnose sa platformama. Ili, kako je rečeno na radionici, “mi smo za njih do te mjere beznačajni, da oni ne bi ni primjetili da smo mi ovdje ugasili Facebook”.

 

Međutim, ostadosmo dužni: zašto je Srbija bila proglašena za “najgoru od sve dece”?

 

Taj problem se teško vidi iz Srbije, ali više učesnika je izjavilo da se zemlje iz regiona žale na veliku štetu koju im donose tabloidi iz Srbije, zbog istog ili sličnog jezičkog područja.

 

“Prosto mi je bilo fascinantno da tabloidi u drugim zemljama ipak poštuju neke standarde, ili barem nisu toliko kreativni kao naši. Koliko štete nanose regionu, toliko štete verujem da nanose i nekim drugim državama koje jesu u Evropskoj uniji, kao što je Hrvatska, sa kojom opet imamo isti jezički prostor”, rekla je jedna od učesnica, dok se druga nadovezala:

 

“Mi smo postali neka studija slučaja u kojoj se različiti negativni trendovi reflektuju i meni uopšte više nije prijatno da prisustvujem takvim skupovima, moram da priznam. Zato što nemate više argument kojim bilo šta možete da opravdate, a nemate ni mehanizam kojim možete protiv toga da se borite.”

 

Tako to biva kada se i postojeći zakoni ne primenjuju podjednako prema svima.

 

Radmilo Marković, novinar