U studiji koja se nalazi pred vama, biće predstavljeni pravni mehanizmi koji stoje na raspolaganju tražiocima informacija u situacijama kada institucije odbijaju da dostave informacije od javnog značaja koje se odnose na njihov rad.Predstavljanje raspoloživih pravnih mehanizama će, nadamo se, motivisati čitaoce da u većoj meri traže informacije od javnog značaja i da primenjuju navedene „složenije“ pravne mehanizme, sve u cilju unapređenja transparentnosti i odgovornosti u radu javnih institucija i njihovih rukovodilaca. U tom smislu, studija slučaja namenjena je pre svega aktivistima i borcima za ljudska prava. Ali ona može biti korisna i čitaocima koji se do sada nisu upuštali u potragu za informacijama o radu institucija, ali prepoznaju da postoje određeni problemi u njihovoj zajednici koje treba otkloniti.

Cilj koji pokretači SLAPP postupaka žele da postignu je zastrašivanje tuženih. Kada se sagledaju neposredni povodi za tužbe protiv aktivista ili novinara, jasno je da su one usmerene na suzbijanje kritika i u budućnosti, odnosno na cenzurisanje istraživačkih novinara i odvraćanje aktivista od daljeg rada u javnom interesu. Ukoliko aktivista godinama učestvuje u sudskom predmetu, suočavajući se sa troškovima vođenja postupka, odnosno svoje odbrane, kao i optužbama i predviđenim posledicama koje mogu biti ozbiljne, pitanje je da li će se odvažiti da svo to vreme nastavi da ukazuje na loše postupanje istih aktera. Dakle, SLAPP postupci usmereni su ka gušenju slobode govora i ograničavanje kritike onih koji su na pozicijama moći. U ovoj studiji slučaja postavićemo SLAPP postupke u lokalni kontekst. Odsustvo vladavine prava, kao i nerazvijena podela vlasti oličena u uticaju izvršne vlasti na organe pravosuđa, u Srbiji čini SLAPP postupke dodatno opasnim po aktiviste i novinare. Sam ishod usled dugogodišnjeg problema sa nezavisnošću pravosuđa nije uvek određen pravnom prirodom predmeta, već je često uslovljen političkim pritiscima i faktorima.

Svrha ove publikacije je da doprinese razumevanju slabosti postojećih propisa i njihove primene, u konkretnim sektorskim oblastima, sa preporukama kako da se prepoznato stanje unapredi. Sam odabir tematskih oblasti odražava visok nivo posvećenosti organizacija koje sprovode projekat ljudskim pravima, posmatrano šire od prava na privatnost i zaštitu podataka o ličnosti. Nadamo se da će predstavljene analize, osim svog primarnog cilja, doprineti i boljem razumevanju značaja prava na privatnost i zaštitu podataka o ličnosti kao preduslova za zaštitu drugih prava i sloboda, poput slobode izražavanja i prava na zaštitu od diskriminacije, kao i potvrdi neraskidive veze između privatnosti i ljudskog dostojanstva.

U situacijama kada javna preduzeća i društva kapitala ne objavljuju proaktivno informacija o svom radu, ili odbijaju da dostave informacije po zahtevima za slobodan pristup informacijama od javnog značaja, deo informacija o njihovom radu moguće je dobiti upućivanjem zahteva za slobodan pristup informacijama od javnog značaja institucijama koje su zadužene za nadzor i praćenje poslovanja ovih subjekata. Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja navodi da su informacije od javnog značaja, informacije koje nastaju u radu organa javne vlasti, ili ih organ javne vlasti poseduje. Imajući to u vidu, u okviru projekta „Gde je javnost u javnim preduzećima?“ mapirali smo institucije za koje smo na osnovu njihovih ovlašćenja i nadležnosti procenili da poseduju određene informacije o radu javnih preduzeća i društava kapitala u javnom vlasništvu. Istraživanje je pokazalo u kojoj meri su mapirane institucije otvorene i spremne da pruže informacije o radu javnih preduzeća i društava kapitala, kao i koje vrste informacije je moguće dobiti upućivanjem zahteva za slobodan pristup informacijama od javnog značaja.

Pristup informacijama od javnog značaja predstavlja jedno od osnovnih ljudskih prava i stubova savremene države koja počiva na principima otvorenog društva, demokratije i vladavine prava. U Republici Srbiji pravo na pristup informacijama garantovano je Ustavom a detaljnije uređeno kroz Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Srbija je u dužem periodu bila jedna od najbolje rangiranih država u svetu u pogledu sadržine zakona koji uređuju materiju pristupa informacijama od javnog značaja. Kroz šesnaestogodišnju primenu Zakona, njegovi korisnici – udruženja i mediji pre svih, ali i „obični“ građani - prepoznali su mogućnosti pribavljanja informacija i dokumenata kojima se upoznaju sa radom institucija u Republici Srbiji.

Nakon što je skoro cela 2019. godina protekla bez informacija o nastavku procesa donošenja novog zakona, MDULS je 5. novembra 2019. godine objavilo Pregled odredbi koje se menjaju u Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Na prvi pogled nije sasvim jasno da li navedeni dokument treba posmatrati kao novi nacrt zakona, ili kao pripremni/radni dokument MDULS-a na osnovu kojeg će biti izrađen novi nacrt zakona. U slučaju da ovaj Pregled postane novi Nacrt, u ovoj formi, ili uz još neke naknadne ali ne suštinske izmene, pa takav poslat direktno Vladi, a potom i Narodnoj skupštini na usvajanje, obesmišljava se celokupan proces učešća javnosti kroz proces javnih konsultacija.

Imajući u vidu da tražioci informacija, kako bi pristupili podacima o radu organa javne vlasti, sve češće koriste mehanizam slanja zahteva za slobodan pristup informacijama od javnog značaja, u nastavku ovog teksta predstavićemo osnovne smernice pomoću kojih će tražioci što lakše doći do nformacija koje su im potrebne.

Pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja jedan je od najznačajnijih mehanizama za kontrolu rada organa javne vlasti. Ovim pravom se obezbeđuje njihov transparentan rad, umanjuje mogućnost korupcije i štite interesi javnosti. Na obavezu organa javne vlasti da svoj rad učine javnim i dostupnim građanima upućuje i Ustav Republike Srbije, koji jemči svima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom. Ova oblast bliže je uređena Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.

Opšta ocena o važnoj ulozi medija kao posrednika između donosilaca odluka i građana dobila je na značaju tokom pandemije virusa korona zato što se radi o nepoznatom virusu i sasvim novim pravilima ponašanja, koji su zahtevali intenzivno javno informisanje. Izveštaj se bavi pitanjem tretmana ličnih podataka građana u medijskom izveštavanju o virusu korona, polazeći od toga da podaci o zdravstvenom stanju predstavljaju naročito osetljive podatke o ličnosti i da proglašenje epidemije i uvođenje vanrednog stanja nisu suspendovali odredbe domaćeg zakonodavstva, pravilnike Regulatornog tela za elektonske medije i Etički kodeks novinara Srbije. Poznati po senzacionalizmu, objavljivanju potresnih fotografija, potragama za komšijama i neimenovanim poznanicima, domaći mediji su i tokom pandemije nastavili da krše pravo na privatnost građana.

Pitanje besplatne pravne pomoći godinama je bilo predmet spora između predstavnika advokature i organizacija civilnog društva. Nakon višegodišnje diskusije ko, kada i pod kojim uslovima sme pružati pravnu pomoć,Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći stupio je na snagu 1. oktobra 2019. godine. U samom tekstu Zakona primećeno je više nejasnoća, kako u pogledu određivanja pružalaca besplatne pravne pomoći, tako i u pogledu samih korisnika kojima pravna pomoć može biti pružena. Nedovoljnom preciznošću pojedinih odredaba takođe je ostavljena mogućnost za proizvoljno tumačenje. Isto tako, Zakon predviđa ograničenja usmerena ka udruženjima građana kao pružaocima besplatne pravne pomoći, odnosno dopušta udruženjima građana da pružaju pravnu pomoć, ali samo na osnovu odredbi zakona koji uređuju pravo azila i zabranu diskriminacije.